Oluja je pogrom – Pamtimo zauvek, kaže u autorskom tekstu, koji Vam prenosimo u celosti, Mišo Marković.
„Ove godine navršava se 30 godina od hrvatske zločinačke akcije „Oluja“, koja predstavlja najveće etničko čišćenje u modernoj istoriji Evrope posle Drugog svetskog rata. U kojoj je proterano više od 250 hiljada Srba iz Republike Srpske Krajine, ubijeno više od 2.300 ljudi, među kojima i 12-oro dece.
Hrvatska akcija „Oluja“ počela je 4. avgusta 1995. godine u ranim jutarnjim satima, sa ciljem da se zauzme najveći deo Republike Srpske Krajine i protera stanovništo koje je tamo živelo vekovima.
Za vreme „Oluje“, bio sam pripadnik Vojske Republike Srpske Krajine i povlačenje moje jedinice i većeg dela 21. Kordunaškog korpusa, zajedno sa više od 20 hiljada civila, počelo je tek 9. avgusta. Na putu su nas gađali kamenjem, a nije bilo ni vode ni hrane, nestajalo je gorivo…
Zamislite novorođenčad od dva tri meseca bez mleka. Najtužnije je bilo kad to vidimo, a ne možemo da pomognemo toj deci. Imali smo slučaj da vidimo bebu od jedva tri meseca kako plače, majka nema mleka, ne može da ga nahrani. Avgust mesec, plus 40, nema vode. Na putu kroz Banijska sela, dok nismo izbili na autoput bilo je prevrtanja traktora i prikolica, ljudi su prelazili u autobuse ili druge prikolice koje su nailazile, samo da se izvuku. Jako teško je bilo. Naša sreća je bila što smo došli u našu maticu, u Srbiju, gde nas je narod prihvatio.
Bila je to tragedija epskih razmera. U samo nekoliko dana sa demografske karte nestale su čitave regije, gradovi, sela…
Bio je to najveći egzodus jednog naroda posle Drugog svetskog rata. Čitav jedan narod izmestio se u kamione, autobuse, automobile, traktorske prikolice. Svi su krenuli nekim putem, a da nisu znali kuda će, sem da spasu glavu na ramenima. Iza su ostale kuće, imanja, crkve, groblja i starija lica kojima se više nije bežalo od “oluja”, previše su ih za života doživeli. Mnogo godina kasnije, u Holandiji, u Haškom tribunalu upravo zbog tih starih duša sudilo se trojici hrvatskih generala – junacima “domovinskog rata”. Sud je ustanovio da ta starija lica neko svirepo ubio, ali da to nisu bili ovi generali i njihovi bojovnici.
Ni danas, 30 godina od zločinačke akcije “Oluja”, ne zna se ko je pobio više hiljada ljudi koji su tog 4. avgusta 1995. godine poverovali radio-poruci Franje Tuđmana: “Pozivam hrvatske građane srpske nacionalnosti koji nisu aktivno sudelovali u pobuni, da ostanu kod svojih kuća i bez bojazni za svoj život i svoju imovinu dočekaju hrvatsku vlast uz jemstvo da će im se dati sva građanska prava i omogućiti izbori za lokalnu samoupravu prema hrvatskom Ustavu i ustavnom zakonu uz prisutnost međunarodnih posmatrača.
Od oko 3.200 starih i nemoćnih koji su ostali u svojim domovima, oko 1.877 je poginulih i nestalih.
Od ovog broja 65 odsto su bili civili, a tri četvrtine stariji od 60 godina. Među žrtvama koje su mahom ubijane u svojim kućama gotovo su trećina žena, njih 553 i to starije od 60 godina. Upravo po ovoj činjenici “Oluja” drži neslavan crni rekord u odnosu na sve građanske ratove na prostoru bivše Jugoslavije. Drugi neslavni rekord “Oluje” je da su se na svoja ognjišta uglavnom vraćali starci, ali ne da bi živeli, već da bi skončali na svojim ognjištima. U kilometarskim kolonama najstravičnije su bile slike mališana: od beba u naručju izbezumljenih majki, preplašene dece oko skuta majki i baka, do dečaka koji voze traktore i automobile.
Deca “Oluje” rasuta su po svetu…
Ne postoje tačni podaci koliko dece je u “Oluji” izbeglo, a reč je o dve kategorije: dece do 14 godina i starijih maloletnika do 18 godina.
Procena je da najmanje trećina ljudi u koloni nije bila punoletna. Uostalom, većina muškaraca je, kada je počela hrvatska zločinačka akcija, bilo na položajima. Njihove žene i roditelji su krenuli u zbegove da bi spasili upravo tu svoju decu.
Deca “Oluje” danas su odrasli ljudi od kojih veći deo njih ima svoju decu, a rasuti su po celom svetu od Kanade do Australije. Ti krajiški mališani koji su danas uspešni, svako u svom poslu, ta deca danas su naučnici, profesori, lekari, istoričari, glumci… Ta deca su “proizvod” borbe za život njihovih roditelja koju su i oni, hteli-ne hteli, takođe delili. Kada čovek, ne svojom voljom, dođe u novu sredinu, kad kreće od nule, on mora da bude promoćurniji, radišniji i racionalniji kako bi opstao u toj nemaštini i ko zna po koji put se kućili.
Posledice operacije „Oluja“…
Nakon operacije „Oluja“ Republika Srpska Krajina više ne postoji. Većina Srba, više od 250.000, bila je proterana.
U operaciji Oluja učestvovalo je 138.500 pripadnika Hrvatske vojske, MUP-a, Hrvatskog vijeća odbrane i 5. korpusa Armije BiH. Tim snagama su se suprotstavili pripadnici Srpske vojske Krajine i MUP-a Krajine sa oko 31.000 boraca.
Područje zahvaćeno hrvatskom ofanzivom napustilo je gotovo celokupno srpsko stanovništvo.
Kolone izbeglica autobusima, kamionima, automobilima, traktorima i drugim poljoprivrednim vozilima krenuli su preko Republike Srpske ka Srbiji, izložene čestim napadima hrvatskih snaga. A veći deo izbeglica sa Korduna je ostao okružen u Topuskom i na putu Vrginmost – Glina, posle pregovora nepregledna kolona Kordunaša je krenula autoputem za Srbiju i bili izloženi napadima od strane vojske i civila duž celog puta. Tada je u Hrvatskoj otpočelo sa temeljnim miniranjem i rušenjem praznih srpskih kuća, crkava, grobalja… Posle završetka akcije vršeni su zločini nad preostalim srpskim stanovništvom. Spaljeno je više od 20.000 srpskih kuća, dok su ostale opljačkane i razorene. Čak su rušili crkve i groblja, ni mrtvima nisu dali mira.
Dokumentaciono-informativni centar „Veritas” u svojoj evidenciji ima imena 2.313 poginulih i nestalih Srba. Od toga 1.205 civila, a među njima 522 žene i 12 dece.
Prema procenama od 4. do 8. avgusta iz Republike Srpske Krajine proterano je više od 250 hiljada ljudi. Kuće Srba koji su otišli su spaljene i uništene, tako da se procenjuje da je uništena imovina vredna više od 30 milijardi evra.
Ćutalo se u Srbiji jako dugo o velikom egzodusu i zločinima počinjenim u zločinačkoj akciji hrvatske vojske „Oluja“, ćutalo se sve dok predsednik Aleksandar Vučić nije progovorio i počelo je obeležavanje svake godine, Dana sećanja na Srbe stradale i prognane u zločinačkoj oružanoj akciji „Oluja“. Zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću, Srbija sme da kaže da je to najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata, da je zločin, pogrom…
Danas je Srbija, u ime svojih, progovorila. Danas Srbija govori u ime svih Krajišnika. Bez trunke mržnje, bez poziva na osvetu, bez želje za bilo čim drugim osim za istinom, i elementarnom pravdom. Reći danas da nema više ćutanja i da smo svi mi svedoci da zločina više neće biti je najsvetija obaveza, ona od koje nećemo odustati, ali to nije lako ispuniti. Zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću snimljeni su serije i filmovi Dara iz Jasenovca, Oluja koji prikazuju zločine nad srpskim narodom. Onom pravdom zbog koje i danas ponavljamo ono što najmanje žele da čuju. Srbi su proterani iz Krajine, a kada su odlazili ostavili su otključane svoje kuće, ali su svoj zavičaj zaključali u srcu. Više nikada nikakvih Oluja, za Srbe, zato što su Srbi, neće biti.
Taj dan za nas Srbe je dan za sećanje, paljenje sveća, parastos i naravno ogromnu tugu, patnju, koja je i danas bez pravde a i kajanja od strane agresora”. A ostali neće da govore, koriste sve moguće izraze – egzodus, pogrom, progon, sve, ali vam nikada neće reći da je to najveće etničko čišćenje na evropskom tlu od 1945. godine na ovamo. Zato je važno da mi budemo okupljeni, da mi Srbi budemo jedinstveni, da mi znamo šta nam je činiti, da se mi držimo zajedno i da mi kažemo šta je to što se dogodilo i da od toga nikada ne odustajemo.
Pamtimo sa tugom i poštovanjem sve žrtve i stradalnike i ostajemo čvrsto posvećeni očuvanju istine, pravde i sećanja.
Na žalost jedan manji deo Srbije (drugosrbijanci, blokaderi i teroristi) uz pomoć iz Zagraba, Sarajava, Podgorice, Prištine, pojedinih zapadnih zemalja napadaju našeg predsednika i njegovu porodicu, kao i većinski deo Srbije koji ne misli kao oni. Trče u Brisel, Zagreb, Sarajevo, Prištinu, Podgoricu… Zaboravili su Jasenovac, Oluju, stradanja Srba u Podrinju i na Kosovu i Metohiji, propagiraju da u Oluji nije izvršen zločin i genocid, a da je u Srebrenici izvršen genocid….
IDEOLOZI BLOKADERA PORUČUJU: „Kada mi dođemo na vlast obeležavaće se genocid u Srebrenici, a ne stradanje Srba u Oluji.“; „Pa zar nama da ljudi koji su došli iz Hrvatske i Bosne da kroje sudbinu. E, pa neće moći.“ ; a slično misle i ostali izdajnici…
Smeta im Aleksandar Vučić jer dok on vodi Srbiju, Srbija više neće dozvoliti egzoduse srpskog naroda, neće dozvoliti da nas proglašavaju genocidnim narodom.
Poruka Krajišnika drugosrbijancima, blokaderima i teroristima: „Prodali ste veru za večeru, manite se ćorava posla, krajišnici i većinska Srbija neće dozvoliti obojenu revoluciju“.
Krajišnici ma gde živeli vole i zahvalni su svom predsedniku Aleksandru Vučiću i uvek će biti uz njega i majku Srbiju“, napisao je Mišo Marković.
