Svedoci smo paradoksa koji već duže vreme definiše političku scenu Srbije. Oni koji bi da politički profitiraju od protesta bezimenih, isti su oni koji su odavno izgubili osnovni preduslov za bavljenje politikom – legitimitet u sopstvenom narodu. Njihova imena su, po činjenom, dobro poznata, za razliku od bezimenih, koje su ti isti ubedili da, kroz plenume i zborove, kriju identitet.
Umesto da političku borbu vode tamo gde joj je mesto, u institucijama, kroz dijalog i argumentovanu kritiku, vođe opozicije su svesno izabrale put izolacije. Napuštanjem parlamentarnog rada i odbijanjem svakog formalnog kanala komunikacije, oni su sami sebe izopštili iz sistema. Time su, čak i to malo svojih glasača, ostavili bez institucionalnog oslonca, a ulicu pretvorili u jedini prostor delovanja, koji se iz dana u dan pokazuje kao poligon za lične ambicije, a ne opšte dobro. Lutaju po Srbiji i slikaju se gde god vide više od pet ljudi.
Narod u Srbiji ima dugo pamćenje i jasno prepoznaje lica koja su već bila na pozicijama moći. Period njihove vladavine ostao je urezan u kolektivnu svest, kroz korupcionaške afere i dokazano bahato ponašanje. Oni su se, odavno, potpuno odrodili od običnog čoveka. Upravo ta diskreditovana prošlost je nepremostiv zid. Narod u njima ne vidi alternativu, već pokušaj povratka na stare privilegije.
Vrhunac licemerja ogleda se u pokušajima da se tragedije, poput one u Novom Sadu, koriste za političke obračune. Dok opozicija glasno optužuje vlast za korupciju i propuste, u prvim redovima protesta stoje ljudi koji su i sami, na posredan ili neposredan način, bili deo sistema ili struktura povezanih sa istim tim projektima.
Posebno bode oči uloga onih koji predvode studentske i građanske blokade. Među njima su visoki univerzitetski funkcioneri i njihovi srodnici, poput prorektora Nebojše Bojovića i njegovog sina, koji su direktno delovali kroz institucije koje danas kritikuju. Prorektor Bojović bio je predsednik Skupštine Infrastrukture Železnice i učestvovao je u usvajanju izveštaja da su svi radovi na Železničkoj stanici Novi Sad završeni 5. jula 2024. godina. Njegov sin bio je jedan od izvođača radova na ovom infrastrukturnom železničkom objektu.
Danas, ti isti, na Univerzitetu u Beogradu, kroz „plenume“ i „zborove“, ne samo da izbegavaju odgovornost za smrt studentkinje na Filozofskom fakultetu, nego tvrde da devojka nije mrtva. Ovakav „aktivizam“ narod prepoznaje kao pokušaj pranja sopstvene odgovornosti, kroz glasne optužbe na račun drugih.
Taktika blokadera, koja traje već punih 17 meseci, nanosi direktnu štetu i državi i narodu. Zaustavljanje saobraćajnica i ometanje svakodnevnog života građana ne donose rešenja, već iscrpljuju obične ljude, otežavajući im odlazak na posao i funkcionisanje porodica. Takva destrukcija je dokaz da nisu ni blizu konstruktivnog programa. Sve su uložili u nasilje, mržnju i prizivanje stranih država da se mešaju u unutrašnje prilike Srbije. Pokušaj da se vlast „dobije na poklon“, kroz spoljne pritiske, narod doživljava kao čin političke nemoći i nepoštovanja sopstvenog suvereniteta.
Na kraju, u svakom demokratskom društvu postoji samo jedan vrhovni sudija – narod na izborima. Bez novih ljudi, čiste prošlosti i jasnog programa, koji se ne zasniva isključivo na maltretiranju sugrađana blokadama ili sakrivanju sopstvene odgovornosti za greške koje se drugima pripisuju, ovo ostaje bajka, koja je odavno u Srbiji pročitana.
Aleksandar Čupić, glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
