To pitanje se nameće čim se pogleda cela priča o autoprevozniku iz Đurđeva, koji je u kratkom roku podelio javnost. Jaćimović je predstavljen kao simbol protesta i blokada. Svaka reakcija države, policije ili inspekcije, u tom narativu postaje dokaz pritiska. Jedni ga vide kao žrtvu. Drugi kao nekoga ko koristi situaciju. Obe slike ne mogu istovremeno biti tačne bez ozbiljnih pitanja.
Postoji i druga strana priče. Incidenti sa autobusima, različite verzije događaja i informacije iz zvaničnih izvora pokazuju da stvari nisu tako jednostavne. Zato je važno ne donositi zaključke unapred i nikako ne zatvarati oči.
Najviše pitanja otvara novac.
Ljudi su donirali, verujući da pomažu. Međutim, u javnosti se pojavljuju informacije da su posle tih donacija kupljena dva autobusa. Polovni turistički autobusi (10 do 15 godina starosti) kreću se otprilike od 70.000 do 150.000 evra. Noviji ili bolje očuvani modeli idu i do 170.000 do 200.000 evra. Kupovina dva takva autobusa teško može da objasni iznos koji se pominje.
Sam Jaćimović je u snimljenom obraćanju pomenuo da je prikupljeno više od 900.000 evra. Ako je to tačno, onda je pitanje jednostavno: gde je taj novac i kako je potrošen? Ko je uplatio, ima pravo da zna gde je otišao svaki evro. To nije napad, to je osnovna odgovornost. Transparentnost nije politički pritisak, već minimum poštovanja prema ljudima koji su dali svoj novac. Bez toga, svaka sledeća donacija postaje pitanje poverenja.
Slična dilema postoji i u odnosu prema institucijama. Kritika države je legitimna. Ali da li to znači da svaka kontrola ili istraga mora automatski da bude proglašena za progon? Neispravan autobus nije političko pitanje. To je opasnost na putu.
Konačno, dok se bavimo ciframa i ispravnošću kočnica, ne smemo ignorisati ni širi geopolitički kontekst koji se u kuloarima sve glasnije pominje. Jaćimović, kao izbeglica iz Hrvatske, svojim delovanjem i naglim finansijskim usponom neodoljivo podseća na neke ranije slučajeve „spontanih“ buntovnika.
Opravdano je pitati: da li je Milomir Jaćimović samo još jedna verzija Vladana Anđelkovića, koji je pucao na pristalice SNS ispred Narodne skupštine, a čije su se veze sa hrvatskim bezbednosnim strukturama i državnim vrhom javno propitivale, ili Luke Stojakovića, brata supruge lidera PSG Pavla Grbovića?
U ovaj krug se sada prirodno uključuje i Aida Ćorović, koja uprkos netransparentnosti prethodnih akcija, već javno traži pokretanje novog talasa donacija za Jaćimovića. Kada isti ljudi uvek traže novac za iste „žrtve“, humanost polako ustupa mesto biznis-planu.
Svi oni dele sličan politički narativ i uloge u performansima koji targetiraju državu. Da li je reč o autentičnom revoltu ili o operativno pripremljenoj mreži aktera namenjenoj destabilizaciji pod maskom građanskog aktivizma i ličnih tragedija? Njihova različitost, kroz sličnost, sugeriše na postojanje univerzalnog operativnog ključa.
Tu dolazimo do najdramatičnijeg, ali i najprozirnijeg dela ove režije – Jaćimovićevog pokušaja samopovređivanja ispred prostorija SNS u Novom Sadu. Ovaj čin se nije dogodio u tišini kućnog praga, već kao javna ucena u trenutku kada je njegov sin priveden zbog vandalizma.
Da li je flaša benzina bila krik očajnika ili sredstvo pritiska na policiju i tužilaštvo da se zakon ne primeni na člana njegove porodice? Kada se samopovređivanje koristi kao argument protiv hapšenja huligana, to prestaje da bude tragedija i postaje brutalna manipulacija javnošću, pokušaj da se plamenom i teatralnošću izbrišu snimci nadzornih kamera i policijski zapisnici.
Na pitanje gde prestaje žrtva, a počinje performans, nema lakog odgovora. Zato treba krenuti pravim putem i postaviti jednostavna pitanja na koja odgovor mora da postoji: gde je novac, kako se troši i ko za to odgovara?
Bez tih odgovora, svaka priča o žrtvi ostaje nedovršena i svaka sumnja ne samo opravdana, već i neizbežna. Poverenje se ne traži. Ono se zaslužuje.
Aleksandar Čupić, glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
