Odnosi između Evropske unije i Vatikana sve češće otkrivaju dublji nesporazum oko same definicije Evrope. Formalno, diplomatski odnosi postoje. Suštinski, razlika se produbljuje.
Vatikan ne osporava sekularizam kao takav. Primedba ide na briselski oblik, koji iz perspektive crkve prelazi iz neutralnosti u normu potiskivanja religije iz javnog prostora.
To se vidi u stalnim sporovima oko mesta verskih simbola u institucijama, ali i u širem evropskom pravnom i političkom okviru, gde se identitet sve češće definiše bez oslonca u istorijskom nasleđu.
Vatikan tu vidi tri jasne linije:
– brisanje religijskog identiteta iz javnog prostora, kroz insistiranje na „neutralnosti“ koja u praksi postaje selektivna
– normiranje vrednosti bez uporišta u tradiciji, kroz političke i pravne inicijative koje redefinišu osnovne društvene pojmove
– redukciju čoveka na pravni i ekonomski subjekt, vidljivu u jeziku i prioritetima institucija poput Evropske komisije
Deo kritike ide i korak dalje. Govori se o onome što neki nazivaju „modernim totalitarizmom“, ne kao otvorenoj represiji, već kao sistemu u kojem norme, procedure i standardi postaju dominantan okvir koji sužava prostor javnog identiteta i političkog izbora.
Za razliku od toga, Vatikan Evropu vidi kao civilizacijski prostor, oblikovan istorijom, religijom i kulturom. Tu nastaje ključni raskorak.
S jedne strane je Evropa kao projekat: skup pravila, procedura i tržišta, u kojem važnu ulogu imaju institucije poput Evropskog parlamenta i Saveta EU. S druge strane je Evropa kao identitet i kontinuitet vrednosti koje ne nastaju političkom odlukom.
Sukob, dakle, nije između religije i države. Sukob je između dve definicije Evrope.
U tom svetlu, nije iznenađujuće što se Vatikan sve češće nalazi u poziciji kritičara. Ne zato što odbacuje evropski projekat, već zato što upozorava na njegovu transformaciju od zajednice naroda ka sistemu upravljanja.
Tu dolazimo do ključne ironije.
Ako se evropski identitet svede isključivo na norme, procedure i administraciju, tada svako pozivanje na tradiciju, veru ili istorijsko pamćenje lako može biti proglašeno „neevropskim“.
Problem više nije u Vatikanu. Problem je u merilu. Jer ako je Evropa samo skup pravila, onda je svako ko govori o njenim korenima višak. Da li evropska administrativna konstrukcija može nadživeti narode koji je čine?
Kada pravila postanu važnija od onoga što treba da štite, Evropska unija počinje da gubi sopstveni smisao.
Aleksandar Čupić glavni odgovorni urednik portala ePančevo
Sudbina SFRJ se ponavlja: U Parizu potpisan testament Evropske unije?
