Na gradilištu nove saobraćajnice, rokovi se ne pomeraju. Investitor je poznat, finansiranje zatvoreno, radovi idu brže nego što su planovi predviđali. Odluka je doneta, projekat se realizuje, rezultat je vidljiv.
Nekoliko stotina kilometara zapadnije, u Briselu, isti projekat bi prolazio kroz faze koje traju duže od same izgradnje. Studije, usklađivanja, procedure, konsultacije. Sistem koji ne greši jer ne žuri. To nije slabost, već dizajn.
Ta razlika nije tehnička. Ona je sistemska.
Srbija poslednjih godina funkcioniše kao hibrid. Kapital dolazi sa više strana. Infrastruktura se gradi brzo. Digitalni sistemi se uvode bez dugih ciklusa prilagođavanja. Država zadržava kontrolu nad ključnim sektorima, ali istovremeno otvara prostor za privatne investicije.
Takav model proizvodi rezultate. Ali proizvodi i zavisnosti. Brzina smanjuje prostor za korekciju. Fleksibilnost povećava neizvesnost. Odluke se donose efikasno, ali često izvan procedura koje garantuju dugoročnu predvidivost. Brzina nije nužno prednost. Ona često znači da se deo sistema prepušta političkoj odluci umesto proceduri.
Brisel funkcioniše drugačije. Njegova snaga nije u brzini, već u standardu. Sistem je spor jer mora da bude usklađen. Pravila se ne prilagođavaju projektima. Projekti se prilagođavaju pravilima. To podrazumeva viši nivo institucionalne kontrole, ali i manju fleksibilnost u situacijama koje traže brzu reakciju.
Pitanje nije da li Srbija može da ispuni kriterijume. Već u tome što kriterijumi podrazumevaju drugačiji tempo. Sistem koji ubrzava teško se uklapa u sistem koji stabilizuje. Razlika nije samo u nivou razvoja, već u načinu na koji se odluke proizvode, proveravaju i primenjuju. I upravo tu se briše jednostavna podela između „razvijenog“ i „nerazvijenog“, jer sistemi koji proizvode različite vrste odluka ne konvergiraju nužno istim putem.
U tom svetu, Srbija nije izvan sistema. Ona je u njemu, ali u režimu ograničene kompatibilnosti, povezana sa različitim centrima moći bez potpunog uklapanja u bilo koji od njih.
Ta pozicija nije apstraktna. Ona se vidi u paralelnim vezama sa Sjedinjenim Američkim Državama kroz bezbednosne i investicione tokove, sa Rusijom kroz energetiku i političke interese, i sa Kinom kroz infrastrukturu i finansiranje. Istovremeno, deo Evropske unije sve otvorenije naglašava suverenitet unutar zajedničkog okvira, što dodatno relativizuje ideju jedinstvenog modela. Srbija ne stoji između blokova. Ona funkcioniše unutar mreže koja više nema jedno pravilo.
To nije nužno slabost. To je pozicija. Ali je i ograničenje. Sistem koji funkcioniše između pravila može da bude brz i da privlači investicije, ali teško postaje referenca i još teže postavlja standarde. Može da ubrzava, ali ne i da određuje tempo drugih.
Zato pitanje evropskih integracija sve manje liči na pitanje spremnosti, a sve više na pitanje kompatibilnosti. Ne da li Srbija može da uđe, nego da li može, da li želi, da promeni način na koji funkcioniše.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Dva života svake poruke: Brisel i Srbija govore različite jezike
