Pad vlade u Rumuniji i prelazak Iliea Boložana u status vršioca dužnosti nije samo politička promena. Može biti signal da model političkog upravljanja na istočnom krilu EU ulazi u fazu smanjene predvidivosti.
Godinama je Evropska komisija kroz univerzitete, razmene i programe poput Erasmus+ projekta doprinosila formiranju generacija studenata koji razumeju institucije, procedure i mehanizme pritiska. Namera je bila jačanje participacije i otpornosti sistema. Rezultat je i stvaranje sloja koji ume da artikuliše nezadovoljstvo na način koji je institucionalno informisan i politički efikasan.
U Srbiji su studenti pokušali da izvrše pritisak, ali nisu uspeli da preuzmu sistem. To iskustvo može funkcionisati kao referentna tačka. Ono što nije uspelo u jednom kontekstu, može u Rumuniji poslužiti kao lekcija.
Ti uslovi su već vidljivi. Rumunija ulazi u period fiskalne konsolidacije pod pritiskom visokog budžetskog deficita, koji je u poslednjim godinama prelazio granicu od 9% BDP-a. Istovremeno, inflacija i rast cena stanovanja u urbanim centrima dodatno opterećuju mlađu populaciju. U takvom okruženju, smanjenje energetskih subvencija i ograničenja javne potrošnje ne ostaju makroekonomske kategorije. Postaju svakodnevni trošak.
Ne izlazi se na ulicu zbog ideologije, već zbog troškova života. Kada trošak života počne da nadmašuje očekivani standard, sistem prestaje da bude okvir stabilnosti i postaje politički problem.
Znanje stečeno kroz obrazovne i međunarodne programe menja funkciju. Umesto sredstva integracije, postaje alat političkog pritiska. Univerziteti tada prestaju da budu samo mesta obrazovanja i mogu postati organizaciona infrastruktura. Prostor, mreža i legitimitet u jednom. Studenti koji razumeju institucionalne procedure razumeju i gde su njihove slabe tačke.
Studentske organizacije, predvođene Nacionalnom alijansom studentskih organizacija u Rumuniji (ANOSR), već su pokazale kapacitet mobilizacije kroz masovne proteste u Bukureštu, Klužu, Jašiju, Temišvaru i Sibinju. To znači da infrastruktura za politički pritisak ne mora da se gradi, već samo da se aktivira.
Traže hitno povlačenje mera štednje koje su dovele do smanjenja budžeta za obrazovanje za 3 milijarde leja u 2026. godini. Studenti protestuju i zbog povećanja školarina i do 120% na pojedinim fakultetima i smanjenja fondova za stipendije za čak 52 odsto.
Za razliku od ranijih talasa nezadovoljstva, akteri ove mobilizacije dolaze iz generacije koja je formirana kroz programe European Commission i Erasmus+. Politički pritisak ne dolazi spolja, već iz samog jezgra sistema koji pokušava da ga upravlja.
Politički akteri poput Dana Nikušora mogu se suočiti sa gubitkom podrške upravo u segmentu društva koji ih je ranije nosio. Autoritet institucija, oličen u figurama kao što je Klaus Johanis, može oslabiti ukoliko se jaz između očekivanja i rezultata produbi. To ne znači automatsku destabilizaciju, ali ukazuje na promenjen odnos između društva i institucija.
Reakcija Evropske komisije tada je ključna. Standardni instrumenti, fiskalni uslovi i institucionalni pritisak u ime stabilnosti mogu imati ograničen efekat jer se percipiraju kao spolja nametnuti.
Generacije koje su obrazovane u okviru evropskog sistema koriste njegov jezik i njegove norme kako bi osporile njegove ishode. Sukob tada više nije između „proevropskog“ i „antievropskog“, već između različitih interpretacija istog modela.
Evropski model je dugo počivao na sposobnosti da ubeđuje. Ako u određenim situacijama pređe na održavanje kroz pritisak, razlika između integracije i prinude postaje manje jasna.
To može označiti početak faze u kojoj Evropska komisija više ne određuje pravila igre u potpunosti. U toj zoni neizvesnosti leži najveći izazov.
Brisel se sada ne suočava sa spoljnim protivnikom, već sa generacijom koju je sam oblikovao i koja njegova pravila sada koristi protiv njega.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Balkanski zid: Zašto Bukurešt i Beograd odbijaju briselski operativni sistem
