Odlaskom Kristijana Šmita ne završava se samo jedna diplomatska epizoda u Bosni i Hercegovini. Završava se period u kojem je Berlin imao glavnu političku reč na Balkanu.
Kristijan Šmit nikada nije bio samo visoki predstavnik. Bio je simbol nemačke Evrope u regionu i poslednji ozbiljan pokušaj da se Bosnom i Hercegovinom upravlja logikom unipolarnog sveta iz devedesetih. Zato njegov odlazak ima mnogo veći značaj od same personalne promene.
Posle Šmita možda više ne dolazi evropski birokrata. Možda dolazi Donald.
Šmit je od početka imao problem legitimiteta. Rusija i Kina odbile su njegovo imenovanje u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, tvrdeći da je prekršen dejtonski okvir. Uprkos tome, Zapad ga je instalirao kroz Savet za implementaciju mira, telo koje formalno nema mandat UN da bira visokog predstavnika.
Godinama je Berlin pokušavao da održi autoritet čoveka kojeg deo sveta nikada nije priznao. Nemačka policija ga je obezbeđivala. Nemačka diplomatija branila. Nemačka politika predstavljala kao pitanje evropskog kredibiliteta.
Ali problem Kristijana Šmita nikada nije bio samo Republika Srpska. Problem je što se svet promenio.
Amerika Donalda Trampa više nema interes da Balkan posmatra kroz ideološke projekte iz vremena liberalnog intervencionizma. Vašington danas region gleda hladnije i pragmatičnije. U svetu Ukrajine, Kine i unutrašnjih američkih sukoba, Bosna i Hercegovina više nije strateški centar planete.
Prema diplomatskim informacijama, Amerikanci su mesecima vršili pritisak da Šmit ode. Kada Vašington odluči da neki projekat više nema vrednost, tada ni evropski saveznici više ne mogu mnogo da urade.
Tu počinje pravi problem za Brisel. Odlaskom Šmita ne slabi samo OHR. Slabi ideja da Evropska unija sama može politički upravljati Balkanom.
Ime Emanuela Žiofrea postaje zanimljivo. Kao bivši šef delegacije EU u Srbiji, Žiofre predstavlja diplomatski tip koji bi mogao da bude prihvatljiv i Vašingtonu i delu evropskih struktura. Ali čak i u tom slučaju postavlja se pitanje: da li će novi visoki predstavnik imati autoritet koji je OHR nekada imao, ili će njegova funkcija postati administrativni ostatak jednog sveta koji nestaje?
Republika Srpska taj proces posmatra kao istorijsku pobedu.
Trideset godina Banjaluka odbija pokušaje centralizacije Bosne i Hercegovine i redefinisanja Dejtonskog sporazuma. Od Petriča i Ešdauna do Šmita, menjala su se imena, ali je sukob ostao isti: da li BiH treba da bude zajednica dva entiteta i tri konstitutivna naroda ili država pod trajnim međunarodnim nadzorom.
Zato Milorad Dodik danas ne slavi samo odlazak jednog čoveka. On slavi slabljenje čitave političke arhitekture koja je decenijama pokušavala da disciplinuje Republiku Srpsku kroz bonska ovlašćenja i međunarodni pritisak. U toj promeni odnosa snaga najveći pobednik možda nije ni Republika Srpska.
Možda je to Donald Tramp.
Trampov svet ne funkcioniše po pravilima stare liberalne Evrope. Ne zanimaju ga mnogo visoki predstavnici, politički eksperimenti i beskonačni međunarodni protektorati. Njegova logika je jednostavnija: stabilnost, interes i odnos moći.
U takvom svetu OHR više nije instrument budućnosti nego relikt epohe koja se završava.
Pravo pitanje je da li će sarajevska politička elita uspeti da se prilagodi svetu u kojem OHR više nije garant političke ravnoteže, a Berlin nema moć koju je imao posle Dejtona.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
