Kada je 20. aprila rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić ušao u kabinet Marte Kos u Briselu, delovalo je da Evropska unija konačno dobija ono što najviše voli, politički pokret koji može da se prevede na administrativni jezik, smesti u fasciklu i predstavi kroz jednog sagovornika sa titulom.
Komesarka za proširenje bila je uverena da razgovara sa čovekom koji artikuliše energiju akademske zajednice i političkog nezadovoljstva. U briselskoj birokratiji to je idealan scenario: protest postoji i ima adresu; bunt postoji i ima kontakt osobu.
Tri nedelje kasnije cela konstrukcija urušila se pod sopstvenom težinom.
Brisel je napravio tipičnu grešku birokratske diplomatije. Pokušao je da decentralizovan i ideološki neujednačen studentski pokret prevede na jezik hijerarhije i političkog predstavljanja. Vladan Đokić postao je figura preko koje je trebalo „čitati“ raspoloženje studenata.
Brisel je tražio lidera.
Plenumi su odgovorili da lider ne postoji.
Politički komesar iz Ljubljane
Dodatnu težinu celoj epizodi dala su saznanja o sadržaju razgovora u Briselu. Novinar Insajdera Jugoslav Ćosić preneo je da tema sastanka nisu bili samo univerzitetska saradnja i obrazovanje, već i političke podele u Srbiji, stanje demokratije i odnos vlasti prema autonomnim institucijama. Time je potvrđeno da sastanak nije bio akademska razmena mišljenja, već politički razgovor o stanju države.
Posebnu simboliku nosi činjenica da Đokića nije primio evropski komesar za obrazovanje, već Marta Kos, čiji resor obuhvata vladavinu prava i političke kriterijume evropskih integracija. Dok je javno govorila da „sluša glas studenata“, u kabinetu se očigledno razgovaralo o mnogo ozbiljnijim stvarima od studentskih menzi i univerzitetskih programa razmene.
Ironija je potpuna.
Dok su je iz Ljubljane pratile stare političke polemike i senke priča o vezama sa strukturama bivše jugoslovenske službe bezbednosti, Marta Kos je u Beogradu ostavila utisak političkog komesara koji pokušava da pronađe sagovornika preko kojeg bi studentski bunt mogao da dobije „poželjnu“ političku formu.
Za deo plenuma susret sa Vladanom Đokićem zato nije izgledao kao običan diplomatski razgovor, već kao pokušaj političkog profilisanja čoveka koji bi mogao da postane prihvatljivo lice protesta za briselske hodnike. Studenti su takvu projekciju brzo prozreli. Ultimatum upućen rektoru da se odrekne uloge lidera pokreta bio je istovremeno i odbacivanje same ideje da Brisel preko jednog čoveka dobije politički kanal prema studentskom buntu.
A onda su plenumi srušili čitavu projekciju
Dok je Marta Kos u Briselu verovala da drži ključeve srpskog bunta, plenumi su joj u Beogradu promenili bravu.
Prozivajući Đokića, plenumi su praktično otkačili i Martu Kos. Njena predstava da je pronašla sagovornika preko kojeg može da „čuje glas studenata“ raspala se onog trenutka kada su studenti poručili da taj glas nema vlasnika, predstavnika niti političkog tutora.
Saopštenje Vladana Đokića od 11. maja, u kojem se distancira od uloge lidera studenata, postalo je potvrda da je evropska administracija pogrešno procenila prirodu pokreta sa kojim pokušava da komunicira. Što je više Đokić spolja projektovan kao predstavnik studenata, to je snažnije deo plenuma odbacivao takvu ulogu.
Birokratija protiv ulice
To je trenutak u kojem je briselska administrativna logika udarila u zid realnosti. U sistemu Evropske unije svaka kriza mora da ima formular, pregovarački okvir i odgovornu osobu. Studentski plenumi ponudili su nešto mnogo opasnije, političku energiju bez centralne kontrole.
Na kraju je ispalo da Marta Kos nije slušala studentski glas, već eho sopstvenih očekivanja u sterilnim briselskim hodnicima. Ismevajući Đokića, plenumi su zapravo ismejali čitavu ideju da se autentični bunt može uredno spakovati u birokratsku fasciklu i predstaviti kao kontrolisan politički proces.
Marta je onda umislila da je čula glas, a sada je dobila jasnu poruku.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
