Pad vlade premijera Ilije Boložana nije bio još jedan rutinski balkanski politički lom. Bio je to sudar dve Evrope.
Sa jedne strane nalazi se Brisel sa svojim pravilima, fondovima i fiskalnim disciplinovanjem država. Sa druge strane stoji surova bezbednosna realnost Crnog mora, gde se mir više ne meri evropskim rezolucijama, već dometom raketa, prisustvom NATO trupa i ruskim upozorenjima.
Rumunija danas živi upravo na toj pukotini.
Kada su studenti i profesori izašli na ulice Bukurešta, Kluža i Temišvara, nisu marširali protiv odbrane države niti protiv NATO-a. Marširali su jer je država skresala stipendije za 40 odsto i ukinula deo socijalnih davanja, dok su milijarde nastavljale da odlaze na vojsku i naoružanje.
Dok su studentski budžeti rezani do kosti, Bukurešt je potpisivao milijardske ugovore za američke F-35 avione i dodatne raketne sisteme Patriot.
To je trenutak u kojem je evropska priča o prosperitetu počela da puca.
Da bi izbegla finansijski kolaps i pad kreditnog rejtinga u kategoriju „smeća“, rumunska vlada pokrenula je brutalne mere štednje. Ali vojni budžet ostao je netaknut.
Rumunija je praktično počela da proždire sopstveni socijalni sistem kako bi finansirala bezbednosni štit.
Iza svega stoji jednostavan strah: Moskva.
Senka nad Dunavom
Za Bukurešt, ruske pretnje više nisu geopolitička apstrakcija.
Nakon otvorenih upozorenja iz Moskve da bi NATO infrastruktura u Rumuniji mogla postati legitimna meta, paranoja na istočnom krilu NATO-a eksplodirala je do maksimuma. Posebno nakon što su dronovi Šahid počeli da padaju po delti Dunava i rumunskoj teritoriji kod Tulče.
Tada rat prestaje da bude televizijski prenos iz Ukrajine.
Tada rat dolazi na granicu države članice NATO-a.
U rumunskom bezbednosnom aparatu sve je više prisutan osećaj da zemlja nema luksuz da balansira između socijalnog mira i militarizacije. Kada je administracija Donalda Trampa insistirala da evropske članice NATO-a drastično povećaju vojna izdvajanja, Bukurešt je među prvima prihvatio novi standard od pet odsto BDP-a za odbranu.
Poruka je bila jasna: bezbednost više nema cenu.
Milijarde dolara počele su da odlaze direktno američkoj namenskoj industriji. Lockheed Martin i Raytheon postali su važniji za stratešku stabilnost Rumunije nego evropske debate o fiskalnoj disciplini ili zelenoj tranziciji.
Time je Bukurešt praktično poslao signal da u trenutku egzistencijalne nesigurnosti prioritet daje Vašingtonu, čak i po cenu otvorenog ignorisanja evropskih planova za razvoj sopstvene vojne industrije.
Erdoganova kapija Crnog mora
Dok Brisel preti zamrzavanjem evropskih fondova i pokušava da disciplinuje Bukurešt kroz administrativne rokove i reforme, stvarna kontrola Crnog mora sve više prolazi kroz ruke Redžepa Tajipa Erdogana.
To je jedna od najvećih geopolitičkih ironija savremene Evrope.
Evropska unija godinama drži Tursku u političkoj čekaonici, ali kada je Montre konvencija zatvorila Bosfor za velike američke ratne brodove, Rumunija je morala da traži spas upravo od Ankare.
Bez Turske nema kontrole plovnih ruta.
Bez Turske nema efikasnog uklanjanja mina.
Bez Turske nema pune bezbednosne stabilnosti Crnog mora.
Zato je Rumunija bila primorana da razvije intenzivnu saradnju sa Ankarom kroz zajedničku grupu MCM Black Sea za čišćenje mina i zaštitu trgovačkih koridora oko Konstance.
Erdogan je to savršeno razumeo.
Dok evropski lideri raspravljaju o procedurama, Ankara trguje bezbednošću, energetikom i prolazima između mora. Upravo zato Turska danas sedi mnogo bliže centru pregovora o Ukrajini nego Evropska unija.
Nije slučajno što su i Moskva i Kijev kao mogući teren za ozbiljne pregovore prepoznali upravo Tursku, a ne Brisel.
Kriza evropskog narativa
Dok prelazni premijer Katalin Predoju pokušava da održi državni aparat u tehničkom mandatu, predsednik Nikušor Dan suočava se sa rastom desničarskog i evroskeptičnog bloka okupljenog oko lidera AUR-a Džordža Simiona.
Taj politički talas ne raste samo na nacionalizmu ili protestnom glasu.
Raste na osećaju da mlađe generacije plaćaju cenu novog evropskog bezbednosnog poretka.
Studentima se smanjuju stipendije.
Socijalni fondovi nestaju.
Cene rastu.
A vojni budžeti eksplodiraju.
Upravo na tom osećaju besa Simion i evroskeptični pokreti grade novu političku energiju, koristeći društvene mreže i antisistemsko raspoloženje kako bi dodatno urušili poverenje u proevropske elite.
Trauma prethodnih izbora i ruske operacije preko TikToka dodatno su destabilizovale političku scenu, ostavljajući utisak da Brisel više ne kontroliše političku atmosferu ni u državama koje je decenijama smatrao svojim stabilnim istočnim krilom.
I tu se pojavljuje možda i najveći problem za Evropsku uniju.
Brisel Rumuniji danas nudi fiskalnu disciplinu, administrativne rokove i pretnje gubitkom milijardi iz evropskih fondova ukoliko reforme ne budu sprovedene na vreme.
Sa druge strane, NATO nudi vojnu zaštitu.
A u državama koje se nalaze na nekoliko stotina kilometara od rata, taj izbor postaje brutalno jednostavan.
Rumunija je možda članica Evropske unije. Ali kada se nad Crnim morem pojavi ruski dron, Bukurešt ne zove Brisel.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
