Evropa je decenijama verovala da tržište može zameniti geopolitiku. Crno more pokazalo je koliko je ta računica bila skupa.
Dok Brisel raspravlja o fiskalnim pravilima, zelenim tranzicijama i procedurama, prostor od Arktika do Balkana ubrzano ulazi u novu eru, eru transakcione geopolitike u kojoj savezništva više ne funkcionišu kroz vrednosti i ideologije, već kroz optimizaciju rizika, logistike i profita.
U tom svetu suverenitet postaje roba, a bezbednost usluga koja se kupuje, iznajmljuje i autsorsuje.
To je trenutak u kojem Evropska unija prvi put ozbiljno gubi kontrolu nad sopstvenim rubovima.
Arktički račun za crnomorski mir
Najveći strah evropskih bezbednosnih krugova danas nije direktan vojni sukob između NATO-a i Rusije. Strah je mnogo hladniji: mogućnost da Vašington Istočnu Evropu počne da posmatra kao preskup bezbednosni projekat sa ograničenom strateškom vrednošću.
Iz ugla transakcione logike administracije fokusirane na Arktik i Pacifik, Grenland, Severna morska ruta i kontrola budućih logističkih pravaca nose mnogo veću dugoročnu vrednost od beskonačnog finansiranja evropske bezbednosti.
Upravo zato u evropskim diplomatskim krugovima raste nervoza da bi istočno krilo NATO-a moglo postati prostor selektivne američke pažnje, region u kojem se bezbednosne garancije sve otvorenije vezuju za procenu troškova i političke koristi.
Ta promena već proizvodi konkretne posledice.
Od Bukurešta do Varšave vojni budžeti eksplodiraju, dok socijalni fondovi ulaze pod makaze štednje. Istočna Evropa panično pokušava da kupi američki bezbednosni kišobran pre nego što cena dodatno poraste.
To nije ideološka lojalnost Vašingtonu.
To je ekonomija straha.
Kada dronovi počnu da padaju po delti Dunava, evropske debate o strateškoj autonomiji odjednom zvuče mnogo manje ubedljivo.
Erdoganova cena geografije
U toj novoj računici posebnu ulogu dobija Redžep Tajip Erdogan.
Evropska unija godinama drži Tursku u političkoj čekaonici, ali svaki put kada Montre konvencija zaključa Bosfor za velike ratne brodove, postaje jasno koliko je evropska moć ograničena bez Ankare.
Bez Turske nema kontrole prolaza.
Bez Turske nema pune stabilnosti Crnog mora.
Bez Turske nema ozbiljne bezbednosne arhitekture između Mediterana i Kavkaza.
Erdogan je to pretvorio u sopstveni geopolitički monopol.
Dok Brisel proizvodi saopštenja, Ankara kontroliše rute, migracije, energetiku i vojni pristup regionu. Upravo zato Turska danas razgovara istovremeno sa Moskvom, Vašingtonom i Kijevom, dok Evropska unija sve češće ostaje izvan ključnih bezbednosnih pregovora.
To je nova logika sveta.
Velike sile više ne grade stabilnost kroz trajna savezništva, već kroz funkcionalne kartele interesa u kojima partneri ne moraju da veruju jedni drugima da bi zajedno zarađivali ili kontrolisali prostor.
Balkan kao autsorsovana bezbednosna zona
Taj model sve otvorenije zahvata i Zapadni Balkan.
U Vašingtonu raste raspoloženje da Balkan predstavlja evropski problem koji bi Evropa morala sama da finansira i stabilizuje. Ali upravo tu nastaje najveći paradoks: Evropska unija raspolaže novcem, regulatornim mehanizmima i fondovima, ali nema stvarni bezbednosni refleks.
Zato prostor između Sarajeva, Banjaluke, Prištine i Skoplja sve češće zavisi od direktnih razgovora Ankare, Vašingtona i drugih regionalnih centara moći, dok Brisel ostaje administrativni posrednik bez pune kontrole nad krizama.
To je dramatična promena u odnosu na period kada je Evropska unija verovala da će ekonomska integracija automatski proizvoditi političku stabilnost.
Sada se događa suprotno.
Kako raste globalna nestabilnost, tako raste i vrednost država koje kontrolišu prolaze, luke, energente i bezbednosne koridore. Geografija ponovo postaje važnija od birokratije.
Kraj evropske iluzije
Najveći problem za Brisel nije samo spoljašnji pritisak Rusije, Kine ili Amerike.
Problem je što je Evropska unija decenijama gradila ekonomsku silu bez strateškog refleksa, verujući da tržište, regulative i međuzavisnost mogu trajno potisnuti klasičnu geopolitiku.
Rat u Ukrajini razbio je tu iluziju.
U trenutku kada su se na evropske granice vratili dronovi, rovovi i militarizovane luke, pokazalo se da ekonomski prostor bez sopstvenog bezbednosnog oklopa ima ograničenu moć.
Dok Brisel raspravlja o pravilima tržišne konkurencije i klimatskim ciljevima, druge sile pregovaraju o lukama, gasovodima, prolazima između mora i rasporedu vojnih baza.
I upravo tu nastaje novi poredak.
Ne kao ideološki savez civilizacija, već kao mreža transakcionih centara moći koji teritorije, bezbednost i resurse posmatraju kroz logiku troškova, profita i kontrole rizika.
U takvom svetu države na geopolitičkim rasedima više ne pitaju ko finansira razvoj.
Pitanje je mnogo jednostavnije: ko garantuje opstanak.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Posle Šmita Donald: „Bonska ovlašćenja” ne mogu da pobede istorijske procese
