Godinama je Brisel tvrdio da Evropa postavlja standarde budućnosti. Kompanije su zatrpane formularima, tabelama i ESG pravilima koja su predstavljana kao nova civilizacijska paradigma. Održivo poslovanje više nije bilo pitanje tržišta nego političke poslušnosti regulatornom modelu Evropske unije.
Danas isti sistem pokušava da se tiho povuče.
Konferencija o održivosti i korporativnom izveštavanju Rojters ivents (Reuters Events) u Londonu više ne govori jezikom zelenog entuzijazma. U centru pažnje nalaze se „pojednostavljenje“, „smanjenje administrativnog opterećenja“ i prilagođavanje Omnibus reformama koje panično ublažavaju ESG regulativu. Kada briselska birokratija preko noći odluči da izbriše više od 60 odsto obaveznih podataka iz sopstvenih standarda, to nije fleksibilnost. To je priznanje da je regulatorni zid udario u živu ekonomiju.
Problem nije nastao preko noći. Evropska unija pokušala je da istovremeno vodi energetsku tranziciju, digitalnu transformaciju, industrijsku politiku i moralnu rekonstrukciju kapitalizma. Rezultat je eksplozija pravila koja su kompanije pretvorila u administrativne sisteme za proizvodnju izveštaja.
Dok su evropske firme računale ugljenični otisak dobavljača i popunjavale stotine stranica ESG dokumentacije, Kina je subvencionisala industriju, širila kontrolu nad lancima snabdevanja i gradila tehnološku dominaciju. Amerika je kroz Zakon o smanjenju inflacije (Inflation Reduction Act) pokrenula agresivni industrijski patriotizam i počela da usisava evropski kapital i fabrike.
Evropa je ušla u globalni ekonomski rat sa regulatornim formularima.
Sada dolazi otrežnjenje. Evropska industrija više ne upozorava na troškove tranzicije. Upozorava da regulatorni aparat postaje konkurentski hendikep. Investitori su zaboravili moralne propovedi i počeli da računaju cenu administracije i pravne nesigurnosti. Čak i sami kreatori sistema u Briselu priznaju da su stvorili mehanizam previše komplikovan za sopstvenu ekonomiju.
To ne znači kraj ESG politike. Naprotiv. Održivo poslovanje ostaje instrument finansijske i tržišne kontrole, ali menja oblik. Aktivistički ton zamenjuje hladni jezik upravljanja rizicima. Evropski regulatorni aparat sada pokušava da spase model koji je sam postao teret evropskoj industriji.
Najveći paradoks nalazi se upravo tu. Evropska unija godinama je tvrdila da kroz ESG gradi ekonomiju budućnosti. Danas, sa Omnibus reformama i povlačenjem ručne, Brisel više ne projektuje budućnost. Pokušava da spreči sopstvenu industriju da pobegne iz Evrope.
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Pobednici kroje novu geopolitiku: Briselski san o sili ostaće nedosanjan
