Posle godinu i po dana isključivog insistiranja na političkoj odgovornosti za tragediju u Novom Sadu, do danas za istinu zatvoreni deo medijske scene, iznenada je počeo da otvara pitanja stručnog nadzora, korozije konstrukcija, održavanja infrastrukture i uloge akademskih i revizionih tela uključenih u rekonstrukciju Železničke stanice.
Blago priznanje istine otvorilo je pitanje koje više nije moguće ignorisati: Zašto su tehnički i stručni aspekti tragedije namerno ostajali van glavnog fokusa javne debate na medijima koje je do nedavno kontrolisao Dragan Šolak?
Posebnu pažnju izazvao je tekst objavljen na portalu Nova/Forbes Srbija. Oni danas urušavanje nadstrešnice odjednom povezuju sa ranijim slučajevima padova mostova u Srbiji usled korozije kablova za prednaprezanje i problema održavanja konstrukcija. Time su teme koje su mesecima bile potpuno marginalizovane u tim medijima odjednom postale centralni deo njihovog izveštavanja.
Posle propadanja auto-dizalice od 69 tona kroz most na kanalu Dunav–Tisa–Dunav kod Prigrevice 2005. godine stručna javnost upozoravala je na ozbiljne probleme održavanja konstrukcija sa prednapregnutim kablovima i na rizike korozije nosećih elemenata. Slični problemi pominjani su i nakon urušavanja mosta između Parte i Straže kod Vršca početkom devedesetih godina.
Ako su takva iskustva postojala decenijama, teško je ignorisati utisak dela javnosti da je tragedija u Novom Sadu mesecima posmatrana isključivo kroz politički okvir, dok su tehnički i stručni propusti ostajali duboko u drugom planu.
Dodatne dileme otvorile su informacije o radu stručnih i revizionih tela uključenih u projekat rekonstrukcije stanice. Dokumenta koja su dospela u javnost pokrenula su bitno pitanje: zbog čega struka nije sprovela dodatne provere nosećih elemenata ukoliko su postojale nejasnoće oko originalne dokumentacije objekta iz 1964. godine?
Posebnu pažnju izazvala je i činjenica da se među članovima Državne revizione komisije nalazio rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić.
Zašto ovim medijima godinu i po dana nisu bile interesantne njegove veze sa prorektorom Nebojšom Bojovićem, predsednikom Skupštine akcionara kompanije „Infrastruktura železnice Srbije“ i bivšim izvršnim direktorom železničkog sistema Milutinom Miloševićem, koji su te funkcije obavljali pre i u trenutku kada se tragedija dogodila? Takođe i sa glavnim tužiocem za organizovani kriminal Mladenom Nenadićem, sa kojim je ovaj trojac uslikan u prisnom kafanskom druženju.
Promena uređivačkog fokusa nije zatvorila priču o tragediji u Novom Sadu niti o medijima koji se naknadno posipaju pepelom. Tek ju je otvorila.
U spomen na žrtve nemara, neodržavanja i zakazivanja celokupnog stručnog lanca, ali i opozicionih medijskih platformi koje su njihova imena zloupotrebljavali, podsećamo na šesnaest poginulih pod nadstrešnicom u Novom Sadu:
- Nemanja Komar (2007) iz Stepanovićeva
- Anđela Ruman (2004) iz Stare Pazove
- Sanja Arbutina Ćirić (1989) iz Kaća
- Stefan Hrkać (1997) iz Beograda
- Miloš Milosavljević (2003) iz Knićanina
- Đuro Švonja (1947) iz Stepanovićeva
- Vukašin Raković (1955) iz Bukovca
- Mileva Karanović (1949) iz Kaća
- Goranka Raca (1966) iz Novog Sada
- Milan Firić (1971) iz Kovilja
- Sara Firić (2018) iz Kovilja
- Valentina Firić (2015) iz Kovilja
- Đorđe Firić (1971) iz Kovilja
- Vasko Sazdovski (1977) iz Severne Makedonije
- Anja Radonjić (2000) iz Paraćina
- Borivoj Borislav Lazić (1936) iz Kaća
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Politički aktivizam u medijima: Naslov važniji od stvarnosti
Sandler kupio fabriku privida: Između „istine“ i stvarnog života
Sandlere, šta si kupio 2. deo: Kada plan postoji, a Utisak proguta odgovornost
Izmišljeni deda i stvarni pad: Kako je Žaklina Tatalović srušila sopstveni spomenik
Video koji će vas šokirati! Dokazi da je afera „Kovin“ političko-medijski proizvod
