Kada su 1951. godine Robert Šuman i Žan Mone osnivali Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, propovedali su veliku iluziju. Slobodna trgovina i integracija ključnih industrija trebalo je da učine rat nemogućim, a Evropu kontinentom trajnog mira i prosperiteta zasnovanog na liberalnom kapitalizmu.
Sedamdeset pet godina kasnije, Brisel je tu viziju cinično izdao.
Od 1. jula 2026. stupa na snagu drakonska uredba kojom se bescarinski uvoz čelika brutalno prepolovljava na 18,3 miliona tona godišnje, uz kaznenu carinu od 50 odsto na svaku tonu preko limita. Ovo nije tehnička mera. Ovo je otvorena kapitulacija pred ekonomskim nacionalizmom i zvanični početak ere „Tvrđave Evrope“.
Za Smederevsku železaru, srce srpske industrije sa preko pet hiljada radnika, ova odluka je ekonomska smrtna presuda. Fabrika u vlasništvu kineskog HBIS-a gubi kvotu sa 820.000 na svega 410.000 tona godišnje. U poređenju sa rekordnim izvozom od preko milion tona u 2018. godini, pad iznosi dramatičnih 61 odsto.
Sa carinom od 50 odsto, smederevski čelik postaje nekonkurentan. Evropski kupci će ga hladno odbaciti čim se kvota popuni. Železara nije kriva za loš kvalitet ili visoke cene, ona je kolateralna šteta u trgovinskom ratu Brisela protiv Pekinga.
Zelena zavesa – perfidni imperijalizam
Pored klasičnih kvota i carina, Brisel je aktivirao još perfidnije oružje. Mehanizam za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM), poznat kao „Zelena zavesa“. Ovaj mehanizam nameće taksu na CO₂ emitovan tokom proizvodnje van EU. Pošto se Železara Smederevo još uvek oslanja na tradicionalne visoke peći na koks, njen ugljenični otisak je veći od evropskih konkurenata. CBAM tako postaje nevidljiva, ali veoma efikasna dodatna carina.
Evropa traži od Srbije da preko noći pređe na skupe zelene tehnologije, dok je sopstvenu moć izgradila na dva veka nesmetanog zagađivanja. Optužuje kineski HBIS za subvencije, a istovremeno Nemačka i Francuska svojim fabrikama dele stotine milijardi evra pomoći pod maskom zelene tranzicije.
Pravni veto: Šta Srbija može da uradi?
U okviru Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) Srbija ima veoma ograničene pravne mehanizme za uzvraćanje. SSP je duboko asimetričan sporazum – EU ima široke zaštitne klauzule, dok Srbija može uglavnom da traži konsultacije u Savetu za stabilizaciju i pridruživanje ili da uvede privremene, proporcionalne zaštitne mere ako dokaže ozbiljnu štetu po domaću industriju.
Pun reciprocitet, uvođenje istih carina na evropske proizvode, pravno je rizičan i može dovesti do suspenzije povlastica iz SSP-a. U praksi, Srbija se oslanja više na političke i diplomatske pregovore nego na čvrste pravne alate. Brisel je dizajnirao sistem tako da može da udara, a da žrtva ima malo efektivnih načina da uzvrati.
Gvozdena zavesa je ponovo spuštena. Ovog puta nije napravljena od bodljikave žice, već od tarifa, kvota i zelenog licemerja. Evropska unija nije zaštitila svoju industriju. Ona je sama sebi urušila temelje slobodnog tržišta i ekonomskog liberalizma na kojima je navodno izgrađena.
Brisel nije odbranio Evropu. On ju je osudio na sporu agoniju u protekcionističkom kavezu, dok male privrede poput srpske plaćaju najvišu cenu.
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Geopolitika dvostrukih aršina: Kako je Gaza potopila evropski moralni kompas
Evropa briše sopstvena pravila: ESG model udario u kineski zid ekonomije
Pobednici kroje novu geopolitiku: Briselski san o sili ostaće nedosanjan
