Svako ko duže posmatra srpsku političku scenu morao je da se zapita: kako je moguće da najrazvijenije zapadne države troše milione evra na projekte koji često deluju kao politički teatar sa vrlo ograničenim efektom?
Naravno, branioci ovog finansiranja će reći da je reč o jačanju demokratskih kapaciteta i podršci civilnom društvu.
Međutim, kada se pogleda šta se na terenu dešava, radionice, brošure i performanse koji malo koga van uskog kruga zanimaju, nameće se pitanje: da li je ovo greška ili deo šire logike?
Ekosistem izuzetih
Najbolji i najsposobniji ljudi u Srbiji uglavnom izbegavaju ovaj svet.
Oni svesno biraju da ostanu izvan njega, jer vide da ulazak u taj zatvoreni krug često znači gubitak ličnog i profesionalnog integriteta.
Zato prostor popunjava uska kasta profesionalnih NVO aktivista čija je glavna veština pisanje projektnih aplikacija.
Zapadni fondovi NED, USAID i slične organizacije funkcionišu kao i svaka velika birokratija.
Njima je često važnije opravdanje potrošenog budžeta nego merljivi efekat na terenu.
Pravilo 90/10
Ovo nije nesposobnost, već precizna računica.
Zapadne institucije primenjuju logiku investicionih fondova Spray and Pray.
Od stotine projekata, devedeset odsto će završiti sa minimalnim ili nikakvim efektom.
Ali tih devedeset odsto služi kao dimna zavesa i birokratski šum koji skriva preostalih deset odsto.
Upravo tih deset odsto su pravi operativci.
Oni ne služe za masovno menjanje svesti građana, već za izgradnju logističke infrastrukture koja se aktivira u kriznim trenucima: obezbeđivanje bine, koordinacije, medijske sinhronizacije i pravne zaštite.
Kontrolisana nestabilnost
Stvarni cilj ovog finansiranja nije brza smena vlasti u Srbiji.
Da jeste, mehanizmi i odabir ljudi bili bi sasvim drugačiji.
Pravi cilj je održavanje kontrolisane nestabilnosti.
Ova infrastruktura služi kao stalni podsetnik vlasti da politička stabilnost ima svoju cenu.
Cenu koja se plaća kooperativnošću za pregovaračkim stolom, posebno kada su na dnevnom redu Kosovo i Metohija, energetika ili geopolitičko pozicioniranje.
Kada narod autentično izađe na ulice zbog realnih problema, ovih deset odsto operativaca brzo pokušava da kanališe tu energiju.
To nije uvek uspešno, ali dovoljno da stvori pritisak.
Narode, u pamet
Zapadni milioni u Srbiji ne rađaju promenu.
Oni rađaju političke bizarnosti koje drže društvo u stanju trajne napetosti, dok se iza kulisa završavaju ozbiljni geopolitički poslovi.
To nije greška sistema. To je sistem.
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Krah medijske iluzije: Kako su „nedodirljivi” sami sebi potpisali kapitulaciju
Kraj mita o spontanosti: Građanski bunt postao politička mašinerija
Stari politički odrpanci pokušavaju da ukradu budućnost još jednoj generaciji
