Dok javnost mesecima prati proteste, blokade i političke obračune na ulicama, u Srbiji se otvara nova faza političke borbe. Sve češće se govori o osvajanju profesionalnih komora i strukovnih organizacija kroz njihove unutrašnje izbore.
Na prvi pogled, reč je o legitimnom građanskom angažovanju. Međutim, iza ove strategije krije se mnogo ozbiljnije pitanje: šta se događa kada profesionalne institucije postanu produžena ruka političkih sukoba?
Duga šetnja kroz institucije
Ideja nije nova.
Još šezdesetih godina nemački studentski lider Rudi Dučke popularizovao je koncept „duge šetnje kroz institucije“. Umesto direktnog osvajanja vlasti, cilj je bio postepeno zauzimanje pozicija uticaja u univerzitetima, medijima, sindikatima i drugim društvenim strukturama.
Logika je jednostavna: ko oblikuje institucije, dugoročno oblikuje i društvo.
Posmatrano iz tog ugla, današnje najave ulaska u profesionalne komore predstavljaju samo savremenu verziju političke strategije stare više od pola veka.
Problem počinje kada struka postane politika
Međutim, univerzitet nije isto što i profesionalna komora.
Američki politikolog Samuel Hantington upozoravao je da profesionalne institucije opstaju samo dok ostanu verne svojoj osnovnoj svrsi. Lekarska komora postoji zbog medicine. Advokatska zbog prava. Inženjerska zbog struke.
Njihov zadatak nije političko predstavljanje građana već zaštita profesionalnih standarda.
Kada politička pripadnost postane važnija od stručnog autoriteta, institucija počinje da gubi razlog svog postojanja. Tada više nije najvažnije ko je najbolji lekar, advokat ili inženjer, već ko pripada odgovarajućem političkom taboru.
Zašto komore teško mogu postati politički pokret
Ekonomista Mans Olson još pre nekoliko decenija objasnio je zašto velike profesionalne grupe teško funkcionišu kao jedinstven politički blok.
Interesi njihovih članova nisu isti.
Privatni advokat i advokatski pripravnik nemaju iste prioritete. Hirurg i lekar opšte prakse često nemaju iste probleme. Projektant i izvođač radova ne gledaju uvek istim očima na struku.
Zbog toga je mnogo lakše okupiti profesiju oko stručnih pitanja nego oko političkih ciljeva.
To potvrđuje i domaće iskustvo.
Tokom sukoba države i advokature 2014. godine, višemesečna obustava rada stvorila je ozbiljan pritisak na pravosudni sistem. Međutim, pokazala je i granice moći profesionalnih organizacija.
Advokatura je mogla da blokira deo procesa.
Nije mogla da upravlja državom.
Spor je na kraju završen pregovorima i institucionalnim kompromisom.
Najveći rizik nije za državu
Paradoks cele strategije nalazi se u njenom mogućem ishodu.
Najveću cenu politizacije komora možda neće platiti država. Platiće je same profesije.
Kada građani počnu da sumnjaju da licence, stručna mišljenja ili disciplinski postupci zavise od političkih opredeljenja, počinje da nestaje poverenje.
A bez poverenja nema ni autoriteta.
Bez autoriteta nema ni struke.
Zato se pravo pitanje ne nalazi u tome ko će osvojiti pojedinu komoru.
Mnogo važnije pitanje glasi: da li će profesionalne institucije ostati mesta stručnosti ili će postati nova rovovska linija srpskog političkog sukoba.
Kada politika uđe u instituciju, dobija još jednu arenu za sukob.
Kada institucija postane politika, gubi razlog zbog kojeg je stvorena.
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Krah medijske iluzije: Kako su „nedodirljivi” sami sebi potpisali kapitulaciju
