Na optuženičkoj klupi sedi Andrej Tanko. Ali glavna uloga u ovom procesu nije pripala njemu. Pripala je propalom političaru koji ne rizikuje ni pritvor, ni presudu, ni posledice koje mogu da ga prate godinama. Pripala je njegovom advokatu, Srđanu Mikoviću.
To je trenutak kada sudski postupak prestaje da bude priča o optuženom. I postaje predstava od sto činova u kojoj se više govori o advokatu nego o mladiću kojem se sudi.
Dok se u sudnici raspravlja o događajima sa protesta, Miković vodi sasvim drugačiju bitku. Nije to borba za utvrđivanje činjenica. Nije čak ni borba za sudsku pobedu. To je borba za političku vidljivost, za povratak u javni prostor i za ulogu čoveka koji bi ponovo da bude važan.
Zato svaki postupak, kroz amatersku dramatizaciju, mora da dobije dimenzije istorijskog obračuna. A ovde nema ničega istorijskog. Ne sudi se državi. Ne sudi se režimu. Ne sudi se demokratiji. Sudi se mladiću optuženom za nasilje nad službenim licem na dužnosti.
Zato svaka odluka postaje dokaz navodne represije. Svako odbijeno pitanje pretvara se u politički događaj. Svaka procesna odluka dobija razmere državnog skandala. Sudnica postaje pozornica, a postupak predstava čiji broj činova zavisi isključivo od potrebe glavnog glumca da ostane u centru pažnje.
Problem je što cenu takve predstave ne plaća Srđan Miković. Plaća je Andrej Tanko. Presuda neće biti izrečena Mikoviću. Posledice neće snositi Miković. Neće se promeniti život Srđana Mikovića. Promeniće se život mladića kojem se sudi.
Kome ovakav pristup zaista koristi? Optuženom ili njegovom advokatu? Kada advokat postane važniji od klijenta, nešto je ozbiljno poremećeno. Posebno kada je reč o liku kojeg Pančevo dobro poznaje, a koji danas sa visine deli lekcije o pravdi, odgovornosti i radu institucija.
Po kom osnovu Srđan Miković danas ikome drži lekcije? Na osnovu kojih rezultata? Na osnovu koje političke zaostavštine? Na osnovu kojih ostvarenih projekata i kojih ispunjenih obećanja?
Građani imaju pravo da postave ta pitanja. Imaju pravo da pitaju šta je ostalo iza projekata koji su predstavljani kao razvojna budućnost grada. Imaju pravo da pitaju kako je sportska hala Bagremar, najavljivana kao veliki infrastrukturni poduhvat, postala simbol Mikovićevih nedovršenih obećanja i propuštenih prilika građana.
Imaju pravo da pitaju zašto čovek koji danas zahteva odgovornost od svih drugih retko govori o odgovornosti za period kada je on bio vlast odgovorna pred građanima. Odgovornost nije jednosmerna ulica.
Ne može se od policije tražiti odgovor na svako pitanje, od suda obrazloženje za svaku odluku i od države objašnjenje za svaki potez, a istovremeno očekivati da javnost zaboravi politički bilans onih koji danas nastupaju kao arbitri morala.
Javnost nije dužna da zaboravi juče samo zato što je neko danas promenio ulogu. Politički autoritet ne nastaje konferencijama za medije. Moralni autoritet ne nastaje glasnim optužbama. Oba se stiču rezultatima. A rezultati su ono od čega Srđan Miković ne može da pobegne.
Građani imaju pravo da znaju: Šta je ostalo iza godina u kojima su mu ukazivali poverenje?
U ovom procesu Andrej Tanko nije glavni akter. On je samo statista u Mikovićevom blokbasteru.
