Šezdesetih godina 20. veka u Opovu i Barandi snimani su brojni filmovi evropske koprodukcije, poput Rimske device, Sibirske ledi Magbet, Sulejmana Veličanstvenog – Tvrđava Samograd… Jedan od tih filmova je i Dvadesetpeti sat (La Vingt-cinquième Heure) koji je u francusko – italijansko – jugoslovenskoj koprodukciji sniman 1967. godine u Opovu i Uzdinu.
Film je režirao Anri Vernej, a glavne uloge su igrali američki glumac Entoni Kvin, koji je par godina pre toga bio nominovan za Oskara u filmu Grk Zorba i italijanska glumica Virna Lisi. Film je rađen po adaptaciji istoimenog romana rumunskog pisca Konstantina Virgila Georgijua.
Po sećanju Ljiljane Lile Dragović, kostimografa u filmu, prenosimo vam tekst Ljiljane Tomić iz prozne ZBIRKE@NEBESKE NJIVE.
„Te, varljive godine, bile su šezdeset i neke, baš kao i to varljivo leto u Opovu, gde se 1967. snimao film ” 25 sati”. Bila sam asistent kostimograf, jednoj Francuskinji, čije sam ime zaboravila, možda i sa razlogom jer se samo jednom pojavila na snimanju. Flim su snimali Francuzi. Glavne uloge igrali su Virna Liz i Antoni Kvin.
Bila je predivna atmosfera i veliki događaj za meštane. Okupili su se, i iz okolnih sela, iz Uzdina i Kovačice. Bili su zadivljeni filmskom ekipom, glumcima, snimanjima. Činilo mi se da su to bili praznični dani i svetkovine za njih, kada su sedeli na sveže ofarbanim klupama ispred kuća i gledali šta se događa. Ali se zato, zdravo dobro mesilo, peklo i kuvalo. Celo Opovo mirisalo je na pečenje, paprike, štrudle, gibanice, krofne. Rezanci s makom bili su glavna poslastica. To su spremale ženice iz Uzdina, u velikom loncu na kazanu u parku gde su, pod suncobranima postavljale doručak. Virna Liz i ja išle smo kod njih da vidimo šlingovane, vezene košulje od belog platna, koje je ona trebala da obuče za ulogu u filmu. Bila je malena sa tankim nogama. Kada smo došli do parka, već je bio doručak gotov. Vredne Rumunke su se utrkivale, da nas ugoste na najbolji način, stalno se smešeći, govoreći nam ” Domna, va rog, nu, nu”. (Gospođo, izvolite)
Virna je, pogotovo bila oduševljena, svime što je videla, a naročito rezancima sa makom. Pitala ih je šta je to, a one su nam odgovorile :
“Gospođe to mi ovdi zovemo, nasuvo.”
Kada sam joj prevela šta znači, ona se smejala i svako jutro me je zvala da idemo da jedemo nasuvo.
U toku tih priprema za snimanje, bila je velika postavka, rukotvorina, vezenih košulja, marama, haljina, suknji, čarapa..
Stranci, kao i mi, bili smo zadivljeni.
Kupila sam vezene košulje čije sam ornamente koristila na kostimima u filmu.
Aurelija, Rumunka iz Uzdina, od koje sam sve to uzela, poklonila mi je prelepe vezene crne čarape, koje su mi se toliko svidele, da sam ih odmah obula. Kada sam došla do ekipe gde smo snimali, Virna je dotrčala do mene, pokazujući na čarape. Želela je iste takve. Govorila mi je, pokazujući prstom na noge:
Lila, I want you, please. (Lila, hoću takve, molim te.)
Vratila sam se do Aurelije da vidim da li ima još koji par. Imala je samo bele. Uzela sam ih i odnela glumici. Međutim njoj se bele nisu dopale, nego moje, crne.
Skinula sam, čarape sa nogu, proprala mlakom vodom, i odnela joj.
U tim čarapama, bluzama, i suknjama, što su vešte ruke izvezale i sašile, čuvena glumica nije skidala sa sebe. I kad nije snimala, obožavala je da ih nosi. Bila je plavooka i u tim belim bluzama, sa izvezenim plavim cvetnim granama, i šarenom povezanom maramom, izgledala je baš, kao prava, Banaćuša.
Poštar Pišta, koji je stalno bio tu oko nas, u šali me pitao, kad mi je donosio pisma:
“Jelte, gospa Lila, oklen je ova snaša, da l iz Uzdina il’ Botoša”, dok se Virna smejala, govoreći:
“Yes, Yes, Uzdin, Botoš, Opovo, nasuvo.”
Bilo je to varljivo Opovačko leto. NI manjeg mesta ni većeg filmskog, svetskog grada, koje je živelo i danju i noću.
Kad se nije snimalo, onda se jelo i gostilo. Kad se nije gostilo, onda je pevalo i pilo. Kad se nije pilo, onda se igralo.. Niko tu nije spavao, čak ni seoske kere..
Jedno divno banatsko leto, koga će svi pamtiti.
Kasnije sam čula da je, taj film bio na zapadu, veoma popularan, osvojivši i brojne filmske nagrade. Virna Liz, mi je u svojim pismima poslala fotografije, gde je na otvaranju filmskog festivala obukla baš te vežene kostime i one moje čarape.
A, napravila je i nasuvo.
E, šta ti je naša banatska kultura, naširoka i navelika, a mi to tek saznajemo, kad nam drugi pokažu“.
(po sećanju Ljiljane Lile Dragović, kostimografa u filmu “25 sati”, Opovo 1967. godine)
Autor Ljiljana Tomić, 5. april 2021. godine, iz prozne ZBIRKE@NEBESKE NJIVE
