Zuce. To je igra gde je moralo da bude bar tri takmičara, ali je poželjno bilo da ih ima više. To je bila muška igra gde su deca sticala pre svega snagu, okretnost.
Gde su deca razmišljala dobro ko je mogao da ih udari tako jako i po tome su odma znali ko je taj koji ima jaku ruku. Najjači bi morao da stane, pa da on bude taj zuca. A kako se igra? Pa evo vrlo laka igra.
Onaj koji je glavni stane, zažmuri i postavi ruku sa strane. Okrene glavu i žmuri. Onaj ko ga udara, mora da ga udari u šaku. Gledalo se da se ne povredi igrač, ali dovoljno da zabridi šaka. Prava muška igra. Taj koji ga udari, svi podižu ruku i viču „zzz“.
U tom trenutku on se okreće i treba da prepozna ko je taj junak koji ga je tako dobro ošarafio. Ako pogodi, istog trenutka postavlja se taj koji je udario na to mesto, a sledeći udaraju i viču „zzz“. Dešava se u toj igri da dvojica udare.
Tog trenutka onaj koji je zadnji udario, on mora da bude glavna zuca. Jedna vrlo interesantna igra. Ona se vrlo često igrala u moje vreme, u vreme mog oca.
A posebno u armiji, u vojsci u kojoj smo mi bili, to je bila omiljena igra za dokazivanje muškosti, iskrenosti i pameti. Uvek oceniš ko je taj koji može jače ili ko slabije udara.
