Ruske oružane snage su pre nedelju dana otpočele specijalnu vojnu intervenciju u Ukrajini, a do sukoba je došlo pre svega iz preventivno-zaštitnih razloga.
Naime, od 2014. godine ruski narod u oblasti Donjecka i Luganska bio je pod neprekidnim napadima ukrajinskih nacista. Osam godina stradali su spomenici ruske kulture i državnosti, ali što je najgore – ginuli su civili, običan ruski čovek. Situacija je postala neizdrživa.
S druge strane, prosečan građanin neke evropske (ili svetske) države ovo nije mogao saznati. Zapadni mediji o stradanju Rusa nisu napisali ni jedno slovo. Razlog njihovog ćutanja o ovome možemo tražiti u činjenici da su upravo oni posredno ili neposredno umešani u pomenuti progon ruskog naroda u Ukrajini.
U Ukrajini nastala ruska država
Svim slobodomislećim ljudima na svetu, koji nisu pod uticajem zapadnjačke propagande, bilo je jasno da najveća zemlja na svetu i jedna od najvećih vojnih i ekonomskih sila sveta mora da reaguje na takav tretman svog naroda van svojih granica. Tim pre što su Rusi u Ukrajini autohtoni narod i što začetak ruske državnosti vezujemo za ovaj prostor (Kijevska Rusija).
Nažalost, Ukrajina je u poslednjih nekoliko decenija postala oružje stranih sila u slabljenju ili bar destabilizaciji Rusije. U tom kontekstu treba tumačiti i delovanje nekanonske tzv. Pravoslavne crkve Ukrajine koja se samoproglasila autokefalnom ugrožavajući tako verska prava pravoslavnih vernika Ukrajinske pravoslavne crkve pri RPC koja na tim prostorima postoji već gotovo čitav milenijum. Paralele sa tzv. Crnogorskom pravoslavnom crkvom su očigledne jer je isti princip iskorišćen za slabljenje SPC.
Moskva primorana da reaguje
Svesna opisane situacije i zastrašujuće lošeg položaja svog naroda u Ukrajini, ruska vlast je punih osam godina pozivala na mir, smirivanje tenzija i poštovanje Minskog protokola. Kremlj je trpeo agresiju ukrajinskih neonacista potpomognutih zapadnim NATO mentorima koliko nijedna država ne bi.
Na kraju, kada teror više nije mogao da se izdrži, ruski narod donjecke i luganske oblasti se probudio: proglašena je nezavisnost DNR i LNR. Moskva je ubrzo priznala nezavisnost DNR i LNR i po njihovom pozivu pružila zaštitu novoproglašenim republikama.
Oružana dejstva nisu se zadržala u okvirima DNR i LNR ali jesu u okviru države Ukrajine. Svima je jasno da ona nisu u cilju ruske teritorijalne ekspanzije niti nekavih ruskih imperijalističkih tendencija, već, pre svega, u cilju osiguranja Rusiji obećane vojne neutralnosti Ukrajine, odnosno, udaljenju NATO snaga iz Ukrajin i u nameri obezbeđenja boljeg položaja ruskog naroda u ovoj državi.
Zapadnjačka propaganda širi dezinformacije
Dok traje sukob u Ukrajini između ruske vojske i ukrajinskih nacista, paralelno je u toku i propagandni rat u kojem zapadni mediji šire najmonstruoznije laži o Rusiji i ruskom narodu. Društvene mreže i masmedije preplavile su lažne vesti koje pokazuju razne ratne svetske događaje i prirodne katastrofe, koje se predstavljaju kao razaranja u Ukrajini koja je počinila ruska vojska. Cilj ove propagande je, svakako, prikazivanje Rusije kao negativca u ovim dešavanjima, iako je istina sasvim suprotna.
Na svim zapadnim kanalima govori se da ruska akcija nije uspela. Ipak, situacija sa terena govori nešto drugo.
Taktika „obruča“
Ruska armija je izabrala taktiku opkoljavanja glavnice ukrajinskih snaga. Obruč se steže iz dva pravca, iz pravca Harkova i sa strane Krima. Ispravnost ove taktike potvrđuju i pad Kupjanska i Berdjanska.
Sve je osmišljeno „kao iz udžbenika“. Ruske snage stvaraju svojevrsne „obruče“. To nije Napoleonova taktika „udara stisnute pesnice na jednom mestu“. Ovo se više može uporediti sa pruskom taktikom razbijanja neprijateljskih snaga na nekoliko manjih grupa. Nju su prvi put primenili Nemci 1870. godine, zatim Japanci 1904. godine kada su blokirali luku Port Artur, a potom i generali Vermahta.
Najveći obruč sada se pravi kod Marijupolja, tamo gde su se utaborili ukrajinski nacistički bataljoni. Kijev se za sada nalazi u polublokadi. Opkoljen je sa zapada, duž desne obale Dnjepra. Na levoj obali nalaze se ukrajinske snage, ali ne mogu da preduzmu odlučnije korake, zato što je glavnica njihovih trupa koncentrisana kod Harkova i Donjecka. Ruske snage nastavljaju koncentraciju trupa na neophodnim tačkama, važnim za zatvaranje obruča.
Plan ruskog generalštaba nije da se uz maksimalno korišćenja vojnih potencijala probiju do Kijeva, okruže ukrajinske jedinice, razbiju pronacističke snage, pridobiju umerene ukrajinske vojnike i primoraju Zelenskog na kapitulaciju. Sve se radi da se minimalizuju civilne žrtve, neizbežne prilikom svakog oruženog sukoba.
Ruska pobeda sasvim blizu
Zbog svega navedenog nekome se možda čini da je ruska ofanziva nekako zastala. Međutim, istina je da sve ide po Putinovom planu. Ukrajinska odbrana je razbijena na više sektora. Obruč oko neprijatelja se sve više steže. Gubici u Ruskoj armiji svakako postoje, ali su oni zanemarljivi u odnosu na skoro pa sasvim uništenu ukrajinsku vojnu infrastrukturu. Sve ovo je moglo da se vidi 2014. godine pod Ilovajskom, samo što su sada razmere operacije mnogostruko veće.
S druge strane, zapadna propagandna mašinerija širi dezinformacije o tome da je akcija ruske vojske zastala. To apsolutno nije tačno, jer se sve odvija upravo onako kako je i zamišljeno. Ruska pobeda je sasvim blizu i u to će se ubrzo uveriti ceo svet.
