Sveden na meru otužne palanke slavne prošlosti. Takav je bio Novi Sad početkom 2012. godine – devastirane privrede, bez investitora, sa javnim sektorom pred kolapsom i bankrotom, uz nedostatak kulturne scene uopšte.
Komunalni haos je bio svakodnevnica, pola grada je u 21. veku bilo bez kanalizacione mreže, a goruća pitanja su gurana pod tepih.
Takav grad je zatekao Miloš Vučević, preuzimajući nezahvalnu ulogu gradonačelnika, prvog čoveka potonule lađe.
Simbolički gledano, njegov uspeh staje u tri slike.
Šire gledano – u veoma kratkom roku rešio je haos u javnom sektoru, pa su preduzeća od katanca stigla do plusa. Omogućio je i doveo veliki broj stranih investitora i to iz Nemačke, SAD, Japana, Švajcarske, otvarajući na hiljade radnih mesta za porodice i različite profile radnika, od manuelaca do inženjera i programera. Za par meseci uradio je ono što je u “žutoj eri” bilo nezamislivo.
Asfalt, kanalizacija i komunalno uređenje stigli su u sva prigradska mesta, koji su pre Vučevića imali samo niz lažnih obećanja koje niko nije ni tumačio ozbiljno. Istovremeno, nikli su četiri nova bulevara i grade se novi mostovi.
Povrh svega, gradska kasa je najpunija u istoriji, a grad je poneo titulu Evropske prestonice kulture, i isto to priznanje u omladinskoj kategoriji.
Nijedna afera za tri mandata ne može se vezati uz njegovo ime, a spisak uspeha je mnogo duži.
Ne treba sumnjati da iza lažnih i monstruoznih napada na najuspešnijeg gradonačelnika u istoriji Novog Sada stoje ljubomora, zavist i pre svega strah da će podjednako uspešan biti na mestu premijera, pozicije za koju slovi kao najobizljniji kandidat.
Ipak, dela uvek govore više od laži.
Autor: vojvodinauzivo.rs
