Istorija se retko ponavlja u detaljima, ali njeni ritmovi su često iznenađujuće slični. Za svakoga ko poznaje dinamiku poslednjih dana jugoslovenskog federalizma, vesti sa današnjeg samita u Parizu odjekuju kao dobro poznat signal, da svemu jednom dođe kraj.
Činjenica da je francuski predsednik Emanuel Makron sa ključnog sastanka o bezbednosti u Ormuskom moreuzu svesno isključio vrh evropskih i NATO struktura, Ursulu fon der Lajen i Marka Rutea, nije vest o protokolarnom gafu, nego javna objava da briselska administracija više ne drži kormilo evropske sudbine.
Ovaj potez nas direktno vraća u kasne osamdesete, kada su lideri jugoslovenskih republika počeli da rešavaju sudbinu države na privatnim večerama, ignorišući savezno Predsedništvo. Danas, dok se Keir Starmer, Đorđa Meloni i Fridrih Merc okupljaju u Jelisejskoj palati, Briselu je ostavljena uloga posmatrača preko videolinka. Kao i Trampu…
Brisel gubi bitku, jer se pokazao kao „tehničko lice“, bez realne moći, baš kao i Savezna Izvršna Vlada Jugoslavije, onog trenutka, kada su republike proglasile svoju suverenost važnijom od savezne kohezije. Raspad Jugoslavije ubrzan je kada su ključni igrači počeli da vuku na potpuno suprotne strane. Danas, Makron insistira na „autonomnoj Evropi“ bez učešća SAD, a nemački kancelar Fridrih Merc otvoreno kontrira iz Pariza, zahtevajući američko prisustvo u misiji.
Ova disonanca između Berlina i Pariza neodoljivo podseća na nekadašnje sukobe Ljubljane i Beograda oko saveznog uređenja. S druge strane, „nova Mađarska“ pod Peterom Mađarom, izrodila je novi sloj kompleksnosti. Iako je Mađar dočekan u Berlinu kao simbol nade za „ujedinjenu Evropu“, njegovi prvi potezi ukazuju da će Mađari i dalje nacionalni interes stavljati ispred briselskih želja. Najava da Mađarska neće učestvovati u novim kreditima za Ukrajinu jasno govori da čak i „proevropske“ nacionalne vlade više nisu spremne da blanko potpisuju briselske račune.
Ako Brisel nastavi da insistira na rigidnom centralizmu, dok nacionalne vlade, od Pariza do Budimpešte, vuku svaka na svoju stranu, krajnji ishod bi mogao ponovo biti dezintegracija jedne velike ideje pod teretom sopstvene birokratske nemoći i probuđenih nacionalnih suvereniteta.
Zašto je za konačan čin raspleta u EU izabran tek rat SAD i Irana? Mogla je to biti i korupcija u Briselskoj administraciji. Termin „korupcija“ je, do sada, u Evropi, korišćen kao moralni bič za disciplinovanje „suverena“, dok su se u srcu Brisela lobistički interesi i netransparentni ugovori pakovali u oblandu „evropskih standarda“.
Ovaj obrazac institucionalnog truljenja neodoljivo podseća na sumrak jugoslovenskog federalizma, gde su velike afere služile kao ekseri u kovčegu zajedničke države. Ono što je za briselsku administraciju danas „Pfizergate“, to je za Jugoslaviju 1987. godine bio „Agrokomerc“.
Baš kao što su tajni ugovori Ursule fon der Lajen razbili mit o evropskoj transparentnosti, tako je i afera sa menicama bez pokrića u Velikoj Kladuši srušila privid o stabilnosti jugoslovenskog ekonomskog sistema. U oba slučaja, poruka je bila ista. Dok se narodu propovedala štednja i „vladavina prava“, elita, priključena na centralnu kasu, igrala je po sopstvenim pravilima, verujući da je prevelika da bi pala.
Sličnost se tu ne završava. Dok je u SFRJ krajem 1990. godine direktan upad u monetarni sistem države bio „akt likvidacije“ zajedničke zemlje, današnji „Qatargate“ deluje kao ekvivalentni akt likvidacije moralnog autoriteta Evropskog parlamenta. Koferi sa gotovinom kod Eve Kaili su za evropskog građanina ono što je za jugoslovenskog bio trenutak kada je shvatio da savezna kasa više ne služi svima, već samo onima koji imaju ključ od trezora.
Briselska administracija je, baš kao i nekadašnje Savezno izvršno veće (SIV), pokušala „korupciju“ da koristi kao selektivno oružje, disciplinujući „neposlušne“ države, dok je istovremeno ignorisala trulež u sopstvenim redovima. Istorija nas uči, kada centar izgubi moralno pravo da sudi, on gubi i pravo da vlada.
Istoričari tvrde, kada je Ljubljana shvatila da je jugoslovenski Beograd više ne štiti, već je koči sopstvenim aferama, razlaz je postao neizbežan. Današnji potez Makrona, koji briselske birokrate ostavlja pred vratima, moderna je verzija tog istorijskog „ne“. Treba li bolji znak da nacionalne vlade više ne žele da budu taoci administracije, koja je sopstveni integritet zamenila koferima gotovine i izbrisanim SMS porukama?
Kada Makron zatvori vrata Ursuli fon der Lajen, on ne isključuje samo osobu, već čitav sistem koji je reč „evropske vrednosti“ pretvorio u valutu za potkusurivanje. Brisel je izgubio bitku onog trenutka kada je korupcija prestala da bude anomalija i postala mehanizam preživljavanja administracije, koja više nema drugog načina da disciplinuje probuđene nacionalne vlade.
Kada se prašina slegne, ostaće gorka spoznaja da Evropu nije razbio spoljni neprijatelj, već unutrašnja nesposobnost, da se korupcija moći zameni stvarnom odgovornošću prema građanima. Brisel je predugo koristio zakon kao batinu, a politiku kao paravan, zaboravljajući da se države, baš kao i federacije, ne drže na okupu strahom od kazne, već poverenjem u zajednički cilj. Da li je danas, u Parizu, to poverenje je zvanično i ozbiljno dovedeno u pitanje?
Nadam se da sve ovo nije uvod u još jedan, veći, građanski rat…
Aleksandar Čupić, glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
