Nije problem zakon. Problem je što on prvi put pokušava da povuče liniju koju je sistem godinama držao namerno zamućenom, jer je upravo u toj magli bilo moguće igrati dvostruku igru: koristiti funkciju kao štit, a javni prostor kao političku pozornicu.
Kada linija postane jasna, nestaje prostor za hibride koji bi da budu i sudije i politički akteri, bez potrebe da biraju.
Zato reakcija iz Brisela i dela domaće scene nije pravna, već politička. Kada se oglase Tonino Picula i Marta Kos, ne polemiše se o normama, već o modelu koji se dovodi u pitanje, o modelu u kojem deo pravosuđa učestvuje u političkom prostoru bez snošenja posledica.
Taj model ima svoje lice. Miodrag Majić nije sporan zato što ima stav, već zato što način i kontinuitet njegovog javnog delovanja brišu granicu između ličnog mišljenja i institucionalne uloge. Niz godina unazad pokazuje se isti obrazac: gostovanja, paneli i debate u kojima fokus nije pravo nego politika, nije procedura nego pravac države.
Jedan od jasnijih trenutaka tog prelaska vidi se u gostovanju u „Utisku nedelje“. To nije pravni forum, već politička arena. U takvom prostoru sudija ne nastupa samo kao pojedinac. Sa sobom unosi i težinu funkcije, a ta težina menja značenje svake izgovorene rečenice.
Tu se razlika lomi.
Nije presudno šta je rečeno, već iz koje se pozicije govori. Sudijska funkcija nosi institucionalni autoritet. Kada se taj autoritet koristi u političkom prostoru, on prestaje da bude neutralan i postaje faktor uticaja. To više nije pitanje mišljenja, već pitanje funkcije.
Upravo zato je potrebno precizirati ono što je do sada ostajalo neodređeno. Sudija prelazi u političko delovanje ne kada govori o pravu, već kada su kumulativno ispunjena tri uslova: kada nastup ima kontinuitet, kada se odvija u prostoru oblikovanja političkih stavova i kada proizvodi efekat na percepciju nepristrasnosti institucije.
Taj trodelni test nije izuzetak, već varijacija standarda koji već postoje u evropskoj pravnoj praksi, uključujući praksu Evropskog suda za ljudska prava i smernice Venecijanske komisije.
Drugim rečima, problem nije govor kao takav, već njegov institucionalni efekat.
Godinama je to bilo prekriveno formulom slobode izražavanja. Ta formula je služila kao zaklon iza kojeg se briše razlika između građanina i nosioca funkcije. Tako nastaje hibrid koji govori kao politički akter, a ostaje zaštićen kao sudija.
„Mrdićevi zakoni“ pokušavaju da razdvoje taj hibrid. Ne uređuju mišljenje i ne zabranjuju govor, već uvode posledicu. Ako javni nastup ispuni navedene kriterijume, tada više nije privatna stvar ko ga iznosi. Tada funkcija ulazi u jednačinu, a sa njom dolazi i odgovornost.
Tu počinje i ključni spor. Kritičari će reći da su kriterijumi nejasni, da preti selektivna primena i da će nastati efekat tišine. To su ozbiljni prigovori, ali oni ne poništavaju osnovnu činjenicu: bez procedure i bez kriterijuma, odgovornost ne postoji.
Sudije neće biti uklanjane dekretom. Svaki postupak podrazumeva dokaze, obrazloženje i pravo na odbranu, uz mogućnost pravnog preispitivanja odluka.
Upravo tu leži razlika između političke odluke i pravnog postupka. Ako sistem nema mehanizme žalbe, transparentnosti i obrazloženja, kritika postaje tačna. Ako ih ima i primenjuje ih dosledno, tada se prvi put uspostavlja standard.
U tom smislu, komparativna praksa nije nepoznata. U Nemačkoj i Francuskoj sudije podležu ograničenjima javnog delovanja upravo kroz test uticaja na poverenje u nepristrasnost, dok se u anglosaksonskim sistemima insistira na očuvanju institucionalne distance. Razlike postoje, ali princip je isti. Funkcija nosi ograničenja koja građanin nema.
U toj tački dolaze i najtvrđi prigovori. Reći će da je arbitar zarobljen, da je postupak samo forma političke odluke, da sudija ima ustavnu obavezu da govori kada smatra da je sistem ugrožen, da će zakon proizvesti tišinu i da je sama definicija političkog delovanja rastegljiva.
Ništa od toga nije trivijalno. Ali nijedan od tih argumenata ne rešava osnovni problem.
Jer, čak i u pretpostavci „prazne procedure“, ostaje pitanje šta je alternativa. Ako je svaki postupak unapred diskvalifikovan kao politički, onda ne postoji nijedan okvir u kojem se može utvrditi odgovornost. Tada forma možda jeste slaba, ali bez forme nema ni sadržaja.
Isto važi i za argument „ustavne nužde“. Sudija može upozoravati na stanje sistema, ali ne može trajno spojiti ulogu sudije i političkog aktera bez posledica po funkciju. U suprotnom, izuzetak postaje pravilo.
Argument o zastrašivanju ima smisla samo ako se pravila primenjuju selektivno. Ako se primenjuju univerzalno, on prestaje da bude strah i postaje standard profesionalnog ponašanja.
I konačno, pitanje definicije političkog nije nerešivo. Ne određuje ga tema, već uloga, kontekst i efekat. To je upravo razlog zašto mora biti predmet postupka, a ne lične procene.
Sve se, na kraju, svodi na jedno pravno načelo: niko ne može biti sam svoj sudija. Ni Miodrag Majić, ni bilo ko drugi.
Zato je suština „Mrdićevih zakona“ upravo u tome što tu odluku izmeštaju iz lične procene u proceduru sa pravilima, dokazima i odgovornošću.
U istom prostoru godinama su se kretale i organizacije poput CEPRIS-a, formalno ekspertske, ali sa jasnim javnim uticajem. Problem nije njihovo postojanje, već preklapanje sa institucionalnim funkcijama, gde granica postaje nevidljiva.
Zato se sada otvara i pitanje selektivnosti. Ako pravila budu važila za jedne, a ne i za druge, zakon će potvrditi sve sumnje koje mu se danas upućuju. Ako budu važila za sve, prvi put će se uspostaviti standard.
Drugim rečima, ovo nije samo test za pojedince. Ovo je test za pravosuđe. Jer sada pravosuđe ima priliku da pokaže da nije zatvoreni krug privilegovanih, već sistem koji važi za sve – ne kroz izjave, već kroz odluke.
I zato je suština jednostavna.
Sudija ima pravo da govori. Ali ako govori kao politički akter u smislu jasno definisanih kriterijuma, onda mora biti spreman da kao političar i odgovara. Da stane pred postupak, pred dokaze i pred zakon.
Upravo zato su „Mrdićevi zakoni“ ključni. Jer prvi put uvode ono što je do sada nedostajalo – pravni test.
A tamo gde postoji test, postoji i granica. A gde postoji granica, postoji i odgovornost.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Oluja nad Srbima ne prestaje: Dvostruki standardi Evropske unije
