Dugo smo slušali lekcije o objektivnosti i „svetoj dužnosti“ novinarstva. Onda se, bez mnogo buke, pojavi rečenica koja te lekcije pomeri iz teorije u praksu. Priznanje Jelene Obućine o lažnoj vesti o ubistvu mladića u Valjevu zvuči gotovo usputno: „Jedan od većih problema… kolega je neproverenu informaciju… negde čuo ili mu je neko rekao…“.
U toj formulaciji nema dramatike, i upravo zato je važna. Ona ne opisuje incident, već način na koji informacija ulazi u etar. A način nastanka često govori više od kasnije korekcije. Zato je zanimljivo koliko se pažnje posvećuje priznanju greške, a koliko njenom poreklu. Kao da je dovoljno da se greška prizna, pa da pitanje standarda postane sekundarno. Kao da izvinjenje zatvara proces, umesto da ga otvara.
U istom razgovoru pojavljuje se i druga rečenica: „Svi se razvijaju i Srbija se razvija… ne možeš čoveku reći da živi najgore u životu“. Ona ne negira stvarnost, ali menja ugao iz kojeg se ona posmatra. Posle godina u kojima nijanse nisu bile naročito vidljive, sada postaju nužne. I upravo tada dolazi formulacija koja sve pomera: „Borimo se na drugom nivou“. To nije opis stanja. To je pomeranje fokusa.
U tom okviru i sledeća rečenica dobija dodatnu težinu: „Ispada da se borimo i mi koji čak i bolje živimo od proseka, smo glasniji“. Može se čitati kao znak slobode ili kao posledica pozicije. U svakom slučaju, menja prirodu javnog pritiska. On više ne mora da proizlazi iz neposredne ugroženosti da bi bio snažan. Dovoljno je da ima nosioce koji imaju kapacitet da ga artikulišu.
Slično je i sa pojmom nezavisnosti, koji se često predstavlja kao razlika između države i tržišta. Kao da promena izvora automatski menja i prirodu uticaja. U praksi, uticaj ne nestaje kada promeni izvor, već menja oblik. Zato nije nevažno što je Dragan Šolak kroz United Grupu prodao sistem vredan oko 1,5 milijardi evra. Ta cifra može biti dokaz tržišnog uspeha. Može biti i podsetnik da se vrednost medija meri i time koliko oblikuju prostor u kojem se vodi javna rasprava.
U takvom kontekstu i spoljne ocene dobijaju dodatnu složenost. U izveštajima Evropske unije, kroz stavove aktera poput Tonina Picule i Marte Kos, Srbija se opisuje kao zemlja u kojoj opada sloboda medija. Te tvrdnje bi trebalo da se zasnivaju na merljivim indikatorima i institucionalnom okviru. Ali ostaje otvoreno pitanje šta se dešava unutar prostora koji postoji. Kako izgleda sloboda kada se koristi.
Način na koji informacija nastaje ne ostaje zatvoren u studiju. On se preliva u širi javni prostor, posebno na društvenim mrežama, gde se nedovoljno proverene ili emotivno oblikovane tvrdnje lako pretvaraju u brutalan materijal za obračun sa političkim protivnicima.
Primeri poput istupa Danice Vučenić i Žakline Tatalović o dedi, uživo u programu N1, pokazuju koliko brzo takve izjave postaju deo šireg narativa koji se dalje umnožava i radikalizuje van redakcijskog okvira. Tu više nema uređivačke kontrole, već samo ubrzanje. I što je početna informacija slabije proverena, to je njen efekat u toj sferi snažniji.
Ako se prizna da čoveku ne možeš reći da živi najgore, a ipak se govori kao da živi, onda razlika između opisivanja i oblikovanja stvarnosti više nije sasvim jasna. A kada ta razlika postane nejasna, retko ostaje neprimećena. Samo se kasnije drugačije naziva.
Laž je laž, politika je politika.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Da li Brisel u Srbiji traži slobodu medija ili efikasniji menadžment javnog mnjenja?
Paradoks moderne tolerancije: Čuvari moralne čistote zadojeni mržnjom
