Kada analizirate ko danas Srbiji „meri“ demokratiju i pravosuđe, postaje jasno da u Briselu malo toga nastaje slučajno. Izbori deluju administrativno, ali se u Srbiji čitaju kao simboli, jer na Balkanu biografije nikada nisu samo spisak radnih mesta.
Slučaj Marte Kos to pokazuje. Njena karijera, uključujući rad u Deutsche Welle-u, u Briselu je standardan evropski put, dok u Srbiji ima drugo značenje, jer se ti narativi pamte kao politički. Slično važi i za Tonina Piculu, čija biografija u EU predstavlja legitimno iskustvo, ali se u Srbiji čita kao deo otvorene istorije.
Tu nastaje problem. U Evropskoj komisiji funkcija definiše ulogu, dok u Srbiji ulogu određuje biografija, zbog čega nijedna izjava ne počinje od nule. U Briselu je ona deo procedure, a u Srbiji nastavak priče, posebno u temama poput Kosova i Metohije ili NATO bombardovanja Jugoslavije. Evropske institucije ih posmatraju kao pitanja za rešavanje, dok ih Srbija doživljava kao iskustva koja i dalje oblikuju razumevanje svake nove poruke.
Brisel pita zašto Srbija reaguje „previše emotivno“, a Srbija pita kako da veruje porukama koje ne doživljava kao neutralne. Evropski odgovor je jasan: Marta Kos i Tonino Picula nisu pojedinci već deo sistema koji funkcioniše kroz ugovore, procedure i kontrolne mehanizme, pri čemu se njihovo regionalno iskustvo vidi kao prednost, a vraćanje na prošlost kao izbegavanje savremenih problema.
Tom pristupu dodaje se širi okvir u kojem se tvrdi da je zrelost u odvajanju funkcije od ličnosti, da pojedinci ne prenose stare narative već stavove Unije i da se poverenje meri zakonima i rezultatima, a ne utiskom, uz stav da su to ljudi koje je Evropa izabrala i da je to realnost sa kojom se mora raditi. Iz iste logike sledi da funkcija zahteva distancu od korena, da pravila obezbeđuju objektivnost i da sistem ne može nositi istoriju svake odluke, zbog čega se efikasnost stavlja ispred empatije, a univerzalnost pravila ispred konteksta.
Najtvrđa kritika ide dalje i tvrdi da insistiranje na biografijama predstavlja strategiju diskreditacije i održavanja narativa žrtve, da fokus na prošlosti znači odbijanje promene i da Srbija ne razgovara sa ljudima već sa Evropskom komisijom, pri čemu se personalizacija politike vidi kao potkopavanje institucije. U istom duhu navodi se da bi prihvatanje biografije kao kriterijuma značilo produžavanje konflikta drugim sredstvima, dok evropski projekat postoji upravo da takve podele prevede u zajednički jezik, uz dodatno pitanje doslednosti između zahteva za neutralnošću spolja i snažnog identiteta iznutra, kao i podsećanje da odluke nisu delo pojedinca već sistema.
Sve to deluje zatvoreno i dosledno. Ali upravo tu ostaje praznina. Procedura može da obezbedi pravila, formu i brzinu, ali ne može da obezbedi poverenje. Ono ne nastaje iz ugovora, već iz percepcije, a percepcija se ne briše odlukom.
U Srbiji pitanje nije samo šta je rečeno, već ko to govori i iz kog iskustva. Tu se otkriva najdublji raskorak. Evropska komisija polazi od toga da procedura garantuje ispravnost. U Srbiji se veruje da kredibilitet prethodi pravilima i da značenje poruke zavisi od onoga ko je izgovara. Razlika nije u činjenicama, već u osnovi iz koje se one tumače.
Srpski odgovor ne odbacuje proceduru, već pretpostavku da je ona dovoljna. Ne traži neutralne biografije, već svest o tome da biografija postoji. Ne traži druga pravila, već da ista pravila imaju isto značenje. Poverenje ne nastaje iz sistema koji funkcioniše, već iz sistema koji se doživljava kao pravedan. Ne govorimo o pravilima, već o njihovom značenju.
Problem nije što Srbija gleda kroz istoriju. Problem je što Brisel veruje da je iz nje izašao. Istorija nije srpski izuzetak. Ona je evropski alat. Razlika je samo u tome što se u nekim državama institucionalizuje, a u Srbiji ostaje lično iskustvo.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Oluja nad Srbima ne prestaje: Dvostruki standardi Evropske unije
Kraj kaste nedodirljivih: „Mrdićevi zakoni“ skidaju toge političarima
Bez sukoba, bez alternative: Srbiji treba i briselska racionalnost
