Ako bi Srbija usvojila zakon kojim Srbima iz Republike Srpske i Bosne i Hercegovine daje pravo da biraju i budu birani, uz garantovana mesta u parlamentu, reakcija iz Evropske unije bila bi brza i oštra. Govorilo bi se o destabilizaciji, o mešanju u unutrašnje stvari i o narušavanju ravnoteže uspostavljene Dejtonskim sporazumom.
Rečnik bi bio poznat. Ton takođe. Istovremeno, slični modeli već postoje unutar same Evropske unije bez dramatičnih upozorenja i bez političkih posledica.
Hrvatska godinama garantuje mandate Hrvatima iz Bosne i Hercegovine. Italija bira poslanike iz dijaspore. Francuska ima posebne predstavnike za građane koji žive van zemlje. Portugal rezerviše mesta za birače iz Evrope i ostatka sveta. Rumunija ima garantovane mandate za dijasporu u oba doma parlamenta. Litvanija je uvela posebnu izbornu jedinicu za građane u inostranstvu. Grčka je olakšala glasanje dijaspore i omogućila političko predstavljanje kroz posebne liste. U tim slučajevima to nije destabilizacija. To je demokratija. Ili preciznije, to je demokratija dok ne dolazi iz Beograda.
Razlika nije u zakonu. Razlika je u tumačenju.
Kada to radi Hrvatska, to je briga za dijasporu. Kada bi to radila Srbija, to bi bilo mešanje u unutrašnje stvari druge države. Razlog leži u specifičnom statusu Bosne i Hercegovine, koja se u evropskoj politici ne posmatra kao klasična nacionalna država, već kao krhka ravnoteža uspostavljena Dejtonskim sporazumom. U toj ravnoteži svaki potez Srbije čita se kroz odnos sa Republikom Srpskom kao politički signal.
Ta ravnoteža, međutim, odavno ne funkcioniše ni unutar same Federacije. Odnosi između hrvatskih i bošnjačkih političkih aktera opterećeni su sporovima od izbora članova Predsedništva do formiranja vlasti. Hrvatska demokratska zajednica BiH insistira na legitimnom predstavljanju, dok bošnjačke stranke to odbacuju kao pokušaj etničkog preuređenja države. Mostar je godinama bio bez izbora. Ideja trećeg entiteta se periodično vraća u politički prostor. Politička nestabilnost u Bosni i Hercegovini nije izuzetak vezan za jedan narod. Ona je ugrađena u sam sistem, ali se ne tumači uvek na isti način.
U evropskom političkom narativu fokus se zato gotovo automatski zadržava na relaciji Beograda i Banjaluke. Ne zato što su drugi odnosi stabilni, već zato što se potezi Srbije tumače kao sistemski i potencijalno odlučujući. Isti mehanizam iz Zagreba ostaje pitanje dijaspore. Iz Beograda postaje pitanje geopolitike.
Od ulaska Srbije u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. pa do 2006. godine, Srbija gotovo čitav vek ne postoji kao samostalna država. U zajedničku državu ulazi kao deo pobedničke strane u Prvom svetskom ratu, sa ogromnim gubicima, dok su Hrvatska i Slovenija izlazile iz poražene Austrougarske.
Cena ujedinjenja bila je i ekonomska. Srbija je iz rata izašla razorena, dok su reparacije od Nemačke i Bugarske ulazile u zajednički sistem nove države. Istovremeno, nova država je preuzela deo dugova bivše Austrougarske, pa je pobednik preuzeo i deo tereta poraženog poretka.
U oba svetska rata Srbija je bila među najteže pogođenima. U Prvom svetskom ratu izgubila je između 1 i 1,3 miliona ljudi. U Drugom svetskom ratu, na prostoru Jugoslavije, Srbi su činili najveći deo od oko milion žrtava, uključujući sistematsko nasilje u okviru Nezavisne Države Hrvatske i logore poput Jasenovca.
Uprkos tom iskustvu, Srbija i Hrvatska nakon rata ponovo ulaze u zajedničku državu, Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, zasnovanu na ideji nadnacionalnog jedinstva. Time sukobi nisu rešeni, već potisnuti.
Kada je Jugoslavija počela da se raspada, ciljevi su bili različiti. Za deo političkih elita u Sloveniji, Hrvatskoj i kasnije Bosni i Hercegovini prioritet je bio izlazak iz zajedničke države. Za političko rukovodstvo u Srbiji ključni cilj bio je očuvanje zajedničkog okvira ili makar prostora u kojem bi Srbi ostali u jednoj državi.
Istovremeno, ideja državnosti u Hrvatskoj nije nastala devedesetih. Ona je kroz čitav 20. vek postojala u različitim oblicima, od zahteva za većom autonomijom do otvorenijih koncepcija samostalnosti. Masovni pokret pokazuje da su ti procesi bili prisutni decenijama pre raspada zajedničke države.
Kada se Jugoslavija raspala, ti procesi su dobili priliku da se realizuju u novom međunarodnom kontekstu, uz podršku dela velikih sila. U takvom odnosu ciljeva, onaj ko ostaje u centru institucija postaje vidljiviji i lakše označen kao nosilac odgovornosti.
Zato se raspad Jugoslavije danas često čita kroz jednu tačku, a ne kroz čitav sistem koji se raspadao godinama.
Zato bi reakcija Brisela bila usmerena manje na sadržaj zakona, a više na njegov politički kontekst. Ne bi se raspravljalo o tome da li država ima pravo da organizuje političko predstavljanje svoje dijaspore, jer to pravo postoji. Raspravljalo bi se o tome šta taj potez znači u odnosu snaga.
Zašto, onda, Evropska unija u tim procesima pre svega vidi Srbe, a ne i iste, dugotrajne procese koji su postojali kod drugih?
Tim pitanjem zatvara se krug. Pravila postoje. Tumačenja postoje. Ono što je demokratija u jednoj državi, u drugoj postaje problem. A kada je u pitanju Srbija, problem gotovo po pravilu dolazi prvi. Koja će sledeća suverena država biti na meti, nakon što se osvesti?
Suverenost se budi, upravo pod pritiskom. A kada se probude i nacionalno i istorijsko, posledice više ne određuje birokratija.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Hvala Dušanu Mariću na ideji za razmišljanje, koju je izneo u tekstu na portalu Srbija Danas.
Pročitajte još:
Kraj kaste nedodirljivih: „Mrdićevi zakoni“ skidaju toge političarima
Oluja nad Srbima ne prestaje: Dvostruki standardi Evropske unije
