U svetu novinarstva, kredibilitet je poput kristalne vaze. Gradi se godinama, a puca u sekundi. Žaklina Tatalović odlučila je da sopstveni autoritet nadogradi na temeljima koji ne postoje. Na temeljima porodičnog narativa koji se u javnosti pokazao kao neodrživ.
Kada je u javni prostor plasirala priču o akademiku Nikoli Hajdinu kao svom dedi, to nije bila usputna anegdota, već pokušaj izgradnje dodatnog legitimiteta. U društvu opterećenom titulama, takva veza funkcioniše kao atest na kredibilitet.
Konstrukcija se urušila onog trenutka kada je u javnost dospelo pismo prof. dr Radeta Hajdina. Kao sin jedinac, sa svoja tri sina, jasno je naveo ko su jedini unuci Nikole Hajdina. Time je povučena jasna granica između proverljive činjenice i javno iznete tvrdnje. Nije reč o nijansi, već o pitanju tačnosti.
Umesto jasnog razjašnjenja koje bi otklonilo dilemu, ostala su otvorena pitanja. A novinar koji traži odgovore od drugih teško može izbeći obavezu da ih pruži kada se odnose na njega samog.
Afera „deda“ nije kraj problema. Ona je uvod u ozbiljniji etički lom.
Ulazak Žakline Tatalović na studentsku listu na Univerzitetu u Kragujevcu briše osnovnu granicu profesije. Novinar ne može istovremeno izveštavati o društvenim procesima i biti njihov akter. To je klasičan sukob interesa, na koji je ukazala profesorka Ana Martinoli.
Ovaj slučaj otvara i pitanje unutar same profesije. Ćutanje dela kolega ne doprinosi razjašnjenju standarda, već ostavlja utisak njihove selektivne primene. Zloupotreba imena Srpske akademije nauka i umetnosti uvlači instituciju u polemiku u kojoj ne bi trebalo da učestvuje.
Posebnu težinu daje i uloga Danice Vučenić, koja se našla u poziciji da pročita saopštenje N1 kojim se brani postupanje Žakline Tatalović. Time je nastao paradoks u kojem novinar postaje prenosilac institucionalne odbrane koja ključna pitanja ostavlja otvorenim. U tom raskoraku najviše gubi poverenje publike.
Reakcija redakcije dodatno produbljuje problem. N1 i njegovo rukovodstvo, uključujući Brenta Sandlera, nisu izabrali distancu, već narativ ugroženosti. Kritika je predstavljena kao kampanja, a ne kao legitimno pitanje profesionalnih standarda.
Tu počinje dublji sukob.
Jedni tvrde da je javni interes važniji od privatnog srodstva. Drugi se pozivaju na običaje i simboličko značenje reči „deda“. Treći problematizuju motive demantija. Četvrti brane angažovano novinarstvo, a peti tvrde da nije bilo namere da se obmane.
U radikalnijim tumačenjima, Nikola Hajdin postaje metafora, srodstvo običaj, a preciznost ustupa mesto autentičnosti. Pojavljuju se i dodatni argumenti, od „napada na glasnika“ do porodičnih legendi, dvostrukih aršina i nepouzdanosti dokumentacije.
Svi oni vode istom cilju. Da zamene proveru tumačenjem. Da zamene činjenicu osećajem.
I upravo tu prestaje svaka dilema.
Novinarstvo može da bude angažovano i glasno. Ali ne može da bude proizvoljno. Metafora nije činjenica. Običaj nije dokaz. Solidarnost nije zamena za proveru.
Onog trenutka kada svako dobije pravo na sopstvenu verziju stvarnosti, novinarstvo prestaje da postoji kao profesija. Zato ovo nije spor oko jedne biografije. Ovo je spor oko temelja profesije.
Da li je istina obaveza ili opcija? Između te dve tačke nema sredine.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Sandlere, šta si kupio 2. deo: Kada plan postoji, a Utisak proguta odgovornost
Sandler kupio fabriku privida: Između „istine“ i stvarnog života
Kada novinarstvo prizna da nije novinarstvo: Obućina rekla više nego što je htela
