Svet se formalno i dalje deli na Istok i Zapad, demokratije i autokratije, NATO i BRIKS. U praksi, međutim, tokom 2026. godine postaje sve jasnije da nastaje važnija podela: na države koje kontrolišu resurse, energiju i tehnologiju i države koje zavise od spoljnog sistema.
Energija više nije samo ekonomsko pitanje. Ona ponovo postaje jedan od osnovnih temelja moći jer određuje industrijski opstanak, stopu inflacije, politički suverenitet i vojni i politički manevarski prostor. Zato se savremeni sukobi sve manje vode oko istorijskih granica, a sve više oko kontrolnih tačaka poput gasovoda, pomorskih tesnaca, LNG infrastrukture, fabrika poluprovodnika i nalazišta retkih minerala.
Briselski paradoks i novi ekološki kolonijalizam
Evropa je cenu te zavisnosti osetila prva i najbrutalnije. Nakon izbijanja rata u Ukrajini i uvođenja sankcija Rusiji, cena gasa na evropskom TTF tržištu skočila je sa oko 20–30 evra na više od 300 evra po megavat-satu. Nemačka teška industrija izgubila je deo konkurentnosti, dok su energetski intenzivne kompanije počele da prebacuju kapital ka Sjedinjenim Američkim Državama, gde su troškovi energije ostali višestruko niži.
Pokušaj Brisela da ovu krizu uklopi u narativ zelene tranzicije, strateške autonomije i evropske bezbednosti ogolio je duboki strukturalni paradoks. Obnovljivi izvori energije i dalje ne mogu stabilno da zadovolje potrebe moderne industrije bez oslanjanja na gas ili nuklearnu energiju. Istovremeno, bežeći od zavisnosti od ruskih fosilnih goriva, Evropska unija je ušla u novu vrstu zavisnosti, ovog puta od kineskih industrijskih lanaca.
Kina danas kontroliše ključni deo globalne prerade litijuma, kobalta, nikla i retkih minerala bez kojih moderna zelena infrastruktura postaje neodrživa. Evropa je tako zavisnost od sibirskih gasovoda zamenila zavisnošću od kineske prerade i tehnologije. Čak i hitne mere, poput Evropskog zakona o kritičnim sirovinama ili carina na kineska električna vozila, deluju kao zakasneli odgovor sistema koji pokušava da uspori sopstveno slabljenje.
Iz ovoga se postepeno rađa novi oblik ekološkog kolonijalizma. Dok kroz mehanizme poput poreza na ugljenik Brisel kažnjava zemlje u razvoju zbog korišćenja fosilnih goriva, istovremeno pokušava da rudarenje i preradu sirovina izmesti na sopstvenu periferiju. Time se regioni poput Balkana pretvaraju u zone ekološkog žrtvovanja kako bi urbana jezgra Zapadne Evrope ostala energetski i politički stabilna.
Nuklearni realizam i skupa moralna hipokrizija
U ovoj preraspodeli karata, Francuska ostaje jedna od retkih evropskih država koja je zahvaljujući svom nuklearnom sektoru u krizu ušla znatno stabilnije od Nemačke. Nemačka je godinama zatvarala nuklearne elektrane oslanjajući se na ruski gas i obnovljive izvore. Istovremeno, ironija tržišta ostaje očigledna: Rusija preko Rosatoma i dalje kontroliše važan deo globalnog tržišta nuklearne infrastrukture i obogaćenog uranijuma, uključujući i deo zapadnog sistema.
Geoekonomska hipokrizija najvidljivija je na tržištu nafte. Evropa ruske energente nije eliminisala, već ih je premestila kroz skuplje i složenije posredničke kanale. Ruska sirova nafta danas masovno završava u indijskom rafinerijskom kompleksu Jamnagar, najvećem na svetu, gde se prerađuje i vraća na evropsko tržište kao derivat po znatno višim cenama. Sličan obrazac postoji i kod ruskog LNG-a koji preko španskih terminala i belgijske luke Zebriž nastavlja da ulazi u evropski energetski sistem.
Rezultat je paradoksalan: Evropa plaća skuplju energiju, dok ruski energenti i dalje ostaju deo evropskog tržišta.
Američka otpornost i promena globalne arhitekture
Sa druge strane Atlantika, Sjedinjene Države pokazuju kako izgleda energetska otpornost zasnovana na domaćoj proizvodnji. Strategija razvoja proizvodnje nafte i gasa iz škriljaca, pokrenuta nakon iračkog šoka 2003. godine, pretvorila je Vašington u jednog od ključnih energetskih izvoznika sveta.
Američki LNG pomogao je Evropi da izbegne fizičku nestašicu energije, ali je istovremeno postao ozbiljan troškovni pritisak za evropsku industriju. Gas koji američke kompanije koriste po znatno nižim domaćim cenama evropske firme kupuju višestruko skuplje, uz dodatne troškove transporta i regasifikacije. Kada je Vašington tome dodao i Zakon o smanjenju inflacije (IRA), veliki paket subvencija za proizvodnju na teritoriji SAD, evropska industrija suočila se sa potpuno novom realnošću globalne konkurencije.
Isti pragmatizam vidi se i u odnosu prema Venecueli. Tokom 2026. godine, pod pritiskom rasta cena nafte i tenzija oko Ormuskog moreuza, Vašington je ublažio deo restrikcija prema Karakasu kako bi omogućio povratak američkih kompanija u venecuelanski energetski sektor i smanjio pritisak na globalno tržište.
Paralelno sa tim, najveći tektonski poremećaj događa se na planu finansijske i energetske arhitekture. Unutar proširenog BRIKS prostora danas se nalaze najveći proizvođači energije, poput Rusije, Saudijske Arabije, Irana i Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali i najveći potrošači poput Kine i Indije. Kroz format OPEK+ ove države više ne utiču samo na cenu nafte, već postepeno podstiču proces dedolarizacije kroz sve veću trgovinu energentima u juanima i lokalnim valutama.
Ipak, ni energetski blok Globalnog Juga više nije potpuno homogen. Odluka Ujedinjenih Arapskih Emirata da tokom 2026. godine napuste OPEK i savez OPEK+ predstavljala je jedan od najvećih potresa unutar kartela u poslednjim decenijama. Iako su Saudijska Arabija, Irak i Kuvajt ostali unutar organizacije, izlazak Abu Dabija pokazao je da čak i među najvećim proizvođačima rastu sukobi oko proizvodnih kvota, tržišnog udela i dugoročne strategije u svetu koji ubrzano ulazi u energetsku tranziciju.
Uprkos tim pukotinama, proces preraspodele energetske moći se nastavlja. Trgovina energentima sve se više premešta van zapadnog finansijskog sistema, dok se centar globalne energetske moći prvi put posle više decenija postepeno pomera van zapadnog političkog prostora.
Slabe tačke i nove arene
Ipak, u ovom novom poretku niko nije potpuno bezbedan. Kina kontroliše ključne industrijske lance zelene tranzicije, ali ima sopstvenu geopolitičku Ahilovu petu: preko 70% svoje nafte uvozi pomorskim putevima koji prolaze kroz uski Malajski prolaz, prostor gde američka mornarica i dalje ima dominantnu stratešku prednost. Ova „Malajska dilema“ primorava Peking na ubrzanu izgradnju kopnenih infrastrukturnih koridora širom Evroazije.
Rusko-kineska energetska saradnja poslednjih godina jeste dostigla istorijski nivo, ali time osnovni kineski problem nije rešen. Čak ni maksimalni kapaciteti sibirskih gasovoda i naftovoda ne mogu u potpunosti zameniti ogromne količine energenata koje Kina svakodnevno uvozi iz Persijskog zaliva. Drugim rečima, Peking može da smanji deo zavisnosti od pomorskih ruta, ali ne i da eliminiše strateški rizik blokade Ormuskog moreuza i Indo-Pacifika.
Upravo zato kineska strategija danas istovremeno ide u tri pravca: ubrzano jačanje mornarice, izgradnju kopnenih koridora kroz Evroaziju i agresivno širenje energetskog uticaja kroz Afriku, Centralnu Aziju i Bliski istok. Energetska saradnja sa Rusijom za Kinu predstavlja važan amortizer, ali ne i potpuno rešenje njene geopolitičke ranjivosti.
Istovremeno, rat za resurse seli se u do juče nedostupne delove planete. Topljenje arktičkog leda otvorilo je prostor za novu trku za kontrolu ogromnih rezervi nafte, gasa i strateških minerala. Arktik ubrzano postaje prostor militarizacije gde Rusija, sa svojom flotom nuklearnih ledolomaca, i NATO, kroz pojačano prisustvo na severnom Atlantiku, ulaze u novu fazu strateškog nadmetanja. Kontrola severnih ruta u narednim decenijama mogla bi imati isti značaj kakav danas imaju Suecki kanal ili Ormuz.
Pored sirovih energenata, svet ulazi i u rat za kontrolu procesorske moći. Bez čipova i poluprovodnika više nije moguće upravljati modernim elektroenergetskim mrežama, automatizovanom industrijom ili sistemima veštačke inteligencije. Sukob na relaciji SAD–Tajvan–Kina zato nije samo tehnološki spor, već borba za kontrolu infrastrukture buduće moći.
Balkanski poligon i kraj istorije
Efekti ovog globalnog sudara najjasnije se vide na Balkanu. Region postaje prostor ukrštanja evropskih pravila, američkog LNG-a sa terminala na Krku, ruskog gasa kroz Balkanski tok, kao i kineskih investicija u infrastrukturu i rudarski sektor.
Zemlje poput Srbije, Hrvatske ili Bosne i Hercegovine nemaju gotovo nikakav uticaj na odluke OPEK-a, tenzije u Persijskom zalivu ili globalna tržišta energenata, ali su među prvima na udaru ekonomskih posledica. Svaki poremećaj na energetskoj mapi sveta u roku od nekoliko dana pretvara se u skuplje gorivo, viši trošak transporta, rast cena hrane i novu inflaciju.
Tokom najvećeg energetskog udara nakon početka rata u Ukrajini, inflacija je u pojedinim državama regiona prelazila 15%, dok su cene goriva i električne energije u kratkim periodima rasle dvocifrenim stopama. Na Balkanu, gde veliki deo ekonomije i dalje zavisi od uvozne energije i transporta, svaki rast cene nafte direktno se preliva na osnovne troškove života.
Srbija je deo tog udara privremeno amortizovala državnim intervencijama, kontrolom cena pojedinih energenata i dugoročnim gasnim aranžmanima, ali takve mere nisu uklonile osnovni problem zavisnosti od spoljnog energetskog okruženja. One su pre svega usporile prenos globalne krize na domaće tržište.
Evropska unija i dalje poseduje ogromnu industrijsku bazu, tehnološki kapital i regulatornu moć, ali prvi put posle Hladnog rata više ne deluje kao akter koji samostalno određuje pravila globalnog energetskog sistema.
U 21. veku države se više neće meriti samo demokratskim indeksima i političkim deklaracijama. Sve više će ih određivati sposobnost da obezbede stabilnu energiju, očuvaju industrijsku bazu i kontrolišu sopstvene lance snabdevanja.
Svet više ne ulazi u eru sukoba ideologija. On je već duboko ušao u eru sukoba energetskih sistema.
A u svetu u kojem energija, sirovine i procesorska moć ponovo određuju geopolitičku hijerarhiju, Evropa prvi put posle Hladnog rata ulazi u period u kojem više nema monopol nad resursima, industrijom i pravilima koja su decenijama oblikovala globalni poredak.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Kriza liberalnog modela: Brisel gajio u Srbiji, može da eksplodira u Rumuniji
