Na Balkanu strah više nije reakcija na rizik. Postao je politička valuta. Najnoviji odbrambeni memorandum Zagreba, Tirane i Prištine predstavlja se kao korak ka stabilnosti. Za hladnog posmatrača to je pretvaranje politike u bezbednosno pitanje.
Percepcija pretnje podiže se radi unutrašnjih političkih poena i spoljne legitimacije. Narativ je poznat. Pretnja dolazi iz Beograda. Pitanje je šta od tog narativa ostaje kada se suoči sa merljivim činjenicama.
Zapadni narativ o Balkanu decenijama je građen oko jednostavne matrice sa jednim trajnim krivcem. Percepcija Srbije kao rizika nije nastala bez osnova. Ona je oblikovana iskustvom devedesetih i političkim odlukama tog perioda. Ali pitanje danas nije kako je nastala, već da li odgovara realnim kapacitetima i odnosima snaga. Svoditi savremenu dinamiku regiona na nasleđeni okvir znači zameniti analizu inercijom.
Demografske promene su najpouzdaniji indikator dubine političkih i bezbednosnih lomova. Udeo Srba u Hrvatskoj pao je sa oko 18,5 procenata prema popisu iz 1931. godine na približno 3,2 procenta danas. Tokom operacije „Oluja” iz svojih domova proterano je više od 200.000 ljudi.
Sličan obrazac beleži se i na Kosovu i Metohiji nakon vojne akcije NATO-a 1999. godine, izvedene bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, čiji legitimitet i danas ostaje predmet sporova. U periodu nakon sukoba značajan deo srpskog stanovništva napustio je pokrajinu, uz razaranje i oštećenje brojnih verskih i kulturnih objekata, uključujući i one pod zaštitom UNESCO-a. Demografski obrasci u područjima direktnih ratnih dejstava pokazuju visok stepen trajne etničke homogenizacije.
Nasuprot tome, u oblastima koje nisu bile zone intenzivnih borbi, institucionalni okvir države omogućio je očuvanje formalnog statusa i političke reprezentacije manjinskih zajednica, uprkos lokalnim političkim sporovima i demografskim fluktuacijama. Demografski ishodi sukoba ne mogu se posmatrati kao simetrični, već kao rezultat različitih bezbednosnih i političkih konteksta.
U analizi savremenih bezbednosnih kretanja često se zanemaruje pravni okvir. Srbija tokom raspada jugoslovenske države nije proglasila secesiju već je nastupala iz pozicije kontinuiteta postojeće države. U presudi iz 2015. godine Međunarodni sud pravde nije utvrdio odgovornost Srbije za genocid u Hrvatskoj.
Današnje jačanje odbrambenih kapaciteta uključuje sisteme protivvazdušne odbrane poput FK-3 i HQ-17 i modernizaciju avijacije kroz nabavku aviona „Rafal”. Takvi sistemi suštinski ne povećavaju sposobnost projekcije sile, već služe kontroli vazdušnog prostora i odvraćanju. Tumačiti ih kao indikator agresivnih namera znači zameniti analizu političkom percepcijom. Istovremeno, države koje ukazuju na pretnju paralelno povećavaju sopstvene vojne kapacitete, čime se bezbednosni okvir dodatno učvršćuje kao centralna politička tema.
Prisustvo međunarodnih snaga na terenu dodatno komplikuje dominantni narativ. Na Kosovu i Metohiji već više od dve decenije deluje KFOR u okviru NATO-a sa formalnim mandatom očuvanja bezbednosti. Hrvatska i Albanija su deo istog bezbednosnog sistema.
Ako bezbednost već garantuje NATO kroz svoje članice i prisustvo KFOR-a, dodatni savezi ne ukazuju na manjak bezbednosti već na višak političke potrebe za pretnjom.
U procenama Evropske komisije scenariji niske verovatnoće sa visokim potencijalnim uticajem tretiraju se kao operativno relevantni. To je standard upravljanja rizikom. Problem nastaje kada takvi scenariji, lišeni jasnih empirijskih indikatora, postanu trajni politički okvir. U takvom okviru, rizik prestaje da bude procena budućnosti i postaje alat upravljanja sadašnjošću. Tada percepcija rizika prestaje da prati realnost i počinje da je zamenjuje.
Razlog za formiranje saveza Zagreba, Tirane i Prištine ne leži u neposrednoj vojnoj opasnosti već u političkoj funkciji koju takva percepcija proizvodi. Kada se politika pretvori u pitanje bezbednosti pretpostavka postaje činjenica, a strah postaje resurs. U regionu u kojem desetine hiljada mladih godišnje napuštaju zemlju, bezbednosne teme sve češće preuzimaju centralno mesto u javnom prostoru. Takav okvir nije samo politički koristan. On ima i institucionalnu vrednost kroz pristup fondovima i programima povezanim sa NATO-om i Evropskom unijom.
Na terenu se isti mehanizam vidi kroz konkretne mere. Administrativne i ekonomske odluke poput ukidanja dinara, ograničenja robe i institucionalnih pritisaka na severu Kosova i Metohije ne funkcionišu kao izolovani incidenti već kao kontinuiran proces koji proizvodi demografske posledice. Paralelno sa tim, politička retorika održava okvir u kojem se Srbija opisuje kao destabilizujući faktor čak i u odsustvu direktnih bezbednosnih incidenata.
Istorija Balkana nije jednostavna niti su njeni akteri bez odgovornosti. Ali ovde nije reč o prošlosti, već o načinu na koji se ona koristi. U trenutku kada strah prestane da bude odgovor na događaje i postane uslov političkog delovanja, on više ne opisuje realnost već je oblikuje.
Problem nije u tome što region veruje u pretnju, već u tome što od tog verovanja danas zavisi previše toga da bi ono bilo napušteno, jer u trenutku kada strah počne da proizvodi političku vrednost, on prestaje da bude reakcija na realnost i postaje njen zamenski sistem.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
