Postoje trenuci kada politika počne da donosi odluke koje ekonomija više ne može lako da izdrži. Evropski raskid sa Rusijom postao je upravo takav trenutak. Ono što je predstavljeno kao strateška odluka danas direktno pogađa evropsku industriju i životni standard građana.
Posle nekoliko godina sankcija postaje jasno da račun ove krize ne plaćaju ni političari ni velike sile. Plaćaju ga građani kroz skuplju energiju, više cene hrane, skuplji transport i sve veći pritisak na kućne budžete.
Sankcije su možda zamišljene kao instrument pritiska na Rusiju, ali su se vremenom pretvorile u mehanizam kroz koji Evropa testira koliko sopstveni građani mogu da izdrže cenu političkog svrstavanja.
Evropa je decenijama gradila ekonomsku snagu na stabilnoj industriji i relativno jeftinim energentima. Posebno je nemačka privreda funkcionisala zahvaljujući modelu koji je povezivao snažnu proizvodnju sa sigurnim snabdevanjem energijom i dugoročnom industrijskom stabilnošću.
Taj model danas prolazi kroz najteži stres test od kraja Hladnog rata. Prekid energetskih veza sa Rusijom doveo je do rasta troškova u ključnim evropskim sektorima, od hemijske industrije do metalurgije i automobilske proizvodnje. Deo kompanija smanjuje proizvodnju, deo seli pogone van Evrope, dok pojedine industrije prvi put ulaze u period ozbiljne nesigurnosti.
Evropske kompanije koje su napustile rusko tržište veoma brzo zamenili su kineski i domaći proizvođači. Tržište nije nestalo. Samo su se promenili oni koji na njemu zarađuju.
Evropa tako nije izgubila samo jeftinije energente. Počela je da gubi i deo ekonomske prednosti koju je gradila decenijama. Kontinent koji je godinama izvozio stabilnost danas sve više uvozi nestabilnost.
Svet u kojem energija ponovo znači moć
Najveća promena poslednjih godina možda nije sama energetska kriza, već činjenica da svet više ne funkcioniše po pravilima na koja je Evropa navikla posle Hladnog rata. Ideja da tržište i ekonomija stoje iznad politike polako nestaje.
Danas energija, sirovine i industrija ponovo postaju instrumenti moći. Države koje imaju sopstvene resurse i kontrolu nad energentima dobijaju ogromnu stratešku prednost. Sjedinjene Američke Države i Rusija, uprkos sukobima i sankcijama, ostaju među retkim silama koje mogu da utiču i na cenu i na pravac globalnih energetskih tokova.
Najbolji dokaz za to jesu direktni kontakti dve energetski nezavisne supersile koji sve češće zaobilaze evropske prestonice, poput nedavnog dvočasovnog razgovora Donalda Trampa i Vladimira Putina. Dok Vašington i Moskva iza zatvorenih vrata razgovaraju o energentima, strateškim sirovinama i mogućim oblicima buduće saradnje, veliki deo evropskih lidera i dalje odbija čak i direktnu komunikaciju sa Kremljom.
Upravo u tome leži paradoks savremene Evrope. Dok najveće sile održavaju kanale razgovora čak i u periodima otvorenog sukoba, kontinent koji je energetski najviše pogođen krizom sve češće ostaje van prostora u kojem se definišu buduća pravila.
Evropske elite ovakav pristup pravdaju potrebom dugoročne energetske nezavisnosti i smanjenja strateške ranjivosti prema Moskvi. Brisel ovakav zaokret predstavlja kao istorijski uspešnu diverzifikaciju i dokaz evropske otpornosti. Međutim, problem nije u tome da li je Evropa preživela energetski šok, već po kojoj ceni. Kontinent nije rešio zavisnost od energenata, već je relativno jeftin ruski gas zamenio višestruko skupljim alternativama koje evropsku industriju čine sve manje konkurentnom na globalnom tržištu.
Sa jedne strane Brisel pokušava da očuva političko jedinstvo i spoljnopolitički kurs. Sa druge strane pokušava da zaštiti industriju i standard građana. Problem je što ta dva cilja sve češće ulaze u direktan sudar.
Istovremeno raste i nešto drugo. Strah.
Strah od rata, nestašica i ekonomskog pada postaje deo svakodnevice. U takvoj atmosferi građani lakše prihvataju rast cena i dugoročnu neizvesnost jer se svaka ozbiljnija kritika ekonomskih posledica predstavlja kao politička neodgovornost.
Kontinent tako polako ulazi u stanje trajne krize u kojem vanredna situacija postaje novo normalno stanje politike.
Račun koji stiže građanima
Posledice velikih političkih odluka najbolje se vide u svakodnevnom životu. Kada poskupi energija, poskupljuje gotovo sve. Gorivo, grejanje, prevoz, proizvodnja i hrana direktno zavise od cena energenata.
Građani danas mnogo jasnije osećaju međunarodne sukobe nego ranije. Velika politika više nije daleka tema iz televizijskih studija. Stigla je do supermarketa, benzinskih pumpi i mesečnih računa.
Evropska srednja klasa, simbol stabilnosti i sigurnosti decenijama, prvi put ozbiljno oseća pad životnog standarda. Zato glavno pitanje više nije da li sankcije imaju politički smisao.
Pitanje je ko finansira cenu takve politike.
Odgovor je sve jasniji. Građani.
Dodatni pritisak stiže sa Bliskog istoka, gde nestabilnost oko Ormuskog prolaza, kroz koji prolazi veliki deo svetske nafte i gasa, mesecima održava visoke cene energenata.
Istovremeno, potresi unutar OPEK-a dodatno povećavaju neizvesnost. Odluka Ujedinjenih Arapskih Emirata da agresivnije brane sopstvene energetske interese i povećaju proizvodnju pokazuje da ni najveći izvoznici više ne veruju u dugoročnu stabilnost tržišta.
Dok se velike sile pozicioniraju za novu energetsku preraspodelu, građani već osećaju posledice. U pojedinim delovima Evrope troškovi grejanja skočili su i do osamdeset dva odsto, dok inflacija energije nastavlja da pritiska životni standard srednje klase.
U svetu energetske nesigurnosti inflacija više nije samo ekonomski problem. Postaje trajni pritisak na standard stanovništva.
Srbija između pritiska i opstanka
U takvom okruženju Srbija pokušava da vodi drugačiju politiku. Kontrolom cena električne energije i gasa, ograničavanjem marži i jačim uključivanjem države u tržište Beograd pokušava da zaštiti stanovništvo od najtežeg udara globalne krize.
To nije klasična tržišna ekonomija. To je model krizne zaštite društva.
Naravno, ekonomisti liberalnog pristupa upozoravaju da ovakav model ne može trajati beskonačno. Zamrzavanje cena i državno subvencionisanje energije dugoročno povećavaju pritisak na javne finansije i odlažu neophodne investicije u energetsku infrastrukturu. Međutim, u uslovima globalne krize vlasti očigledno procenjuju da bi potpuni tržišni udar proizveo mnogo ozbiljnije društvene posledice od privremenog fiskalnog opterećenja.
Razlika u pristupima direktno se vidi u kućnim budžetima. Ako dve četvoročlane porodice u Nemačkoj i Srbiji vode sličan način života, voze isti automobil i kupuju iste osnovne namirnice, razlika u troškovima postaje veoma konkretna.
Nemačka porodica danas zbog skuplje energije, viših troškova grejanja i inflacije za osnovne mesečne potrebe izdvaja oko 1.220 evra. Porodica u Srbiji, zahvaljujući državnim merama zaštite cena i snažnijem intervencionizmu, troši oko 920 evra.
Razlika od 300 evra možda na nivou velikih ekonomija ne deluje dramatično, ali za prosečnu porodicu predstavlja gotovo celu jednu mesečnu ratu kredita, trošak zimskog grejanja ili budžet za hranu za nekoliko nedelja. Upravo taj prostor država pokušava da sačuva kako bi sprečila nagli pad životnog standarda i socijalnu destabilizaciju.
Takva politika nosi velike rizike. Državni troškovi rastu, energetska zavisnost ostaje problem, a politički pritisci spolja postaju sve jači. Kritičari ovakvog balansiranja upozoravaju da Srbija rizikuje dugoročnu izolaciju od evropskih tržišta, investicija i tehnoloških tokova.
Međutim, problem za Beograd leži u činjenici da energetska infrastruktura i dalje ostaje duboko povezana sa ruskim sektorom, zbog čega bi nagli prekid tih odnosa proizveo ozbiljan ekonomski šok. U takvim okolnostima balansiranje više ne deluje kao politički luksuz, već kao pokušaj upravljanja ograničenim prostorom između velikih sila.
Srbija zato postaje zanimljiv primer mnogo šire promene koja zahvata svet. Male države danas više ne balansiraju samo između Istoka i Zapada. Pokušavaju da sačuvaju energetsku sigurnost, ekonomski prostor i političku samostalnost u svetu koji se ubrzano deli na velike interesne blokove.
Istovremeno slabi i politički mehanizam koji je decenijama držao region pod disciplinom straha od Brisela. Balkanske države sve otvorenije pokušavaju da sačuvaju sopstveni manevarski prostor, dok političke elite regiona prvi put vide da ni samo evropsko jezgro više ne deluje potpuno stabilno i ekonomski sigurno.
Kraj epohe jeftine energije
Najvažnija posledica evropskog raskida sa Rusijom možda neće biti samo trenutna inflacija ili visoke cene energije. Mnogo važnija promena jeste kraj epohe u kojoj je Evropa mogla da računa na stabilnu i relativno jeftinu energiju kao osnov ekonomske moći.
Svet ulazi u fazu u kojoj energija postaje sredstvo političkog pritiska, industrija pitanje nacionalne bezbednosti, a tržište sve manje funkcioniše bez uticaja velikih sila.
Brisel danas pokušava da istovremeno sačuva političko jedinstvo, energetsku tranziciju i ekonomsku konkurentnost. Problem je što ta tri cilja više ne idu lako zajedno.
Zagovornici evropske strategije tvrde da će zelena tranzicija dugoročno smanjiti energetsku zavisnost kontinenta i stvoriti novu industrijsku bazu. Problem je što takva transformacija zahteva ogromna ulaganja i godine prilagođavanja, dok deo evropske industrije gubi tržišnu utakmicu već danas. Fabrike se zatvaraju u sadašnjosti, a politička obećanja uglavnom govore o 2040. i 2050. godini.
Kao da energetski udar nije bio dovoljan, Evropa se istovremeno suočava i sa rastućim trgovinskim pritiscima iz Vašingtona. Administracija Donalda Trampa otvoreno govori o dodatnim carinama prema evropskoj robi i zaštiti američke industrije, čime se otvara novi front ekonomskog pritiska na kontinent.
Tako Evropska unija ulazi u paradoksalnu situaciju u kojoj istovremeno gubi jeftinu rusku energiju, postaje zavisnija od američkog LNG-a i trpi nove trgovinske udare upravo od sopstvenog ključnog saveznika.
Posledice takvog sudara više nisu samo ekonomske. Širom Evrope rastu političke tenzije, protesti i institucionalni potresi. Rumunija, nekada predstavljana kao primer stabilnog istočnog krila Evropske unije, danas prolazi kroz duboke političke sukobe, rast nepoverenja prema institucijama i sve izraženije društvene podele. Posebno zabrinjava činjenica da se nezadovoljstvo sve više preliva i na mlađe generacije, uključujući studentske pokrete koji postaju novi kanal političke i društvene frustracije.
Slični procesi postaju vidljivi i u drugim državama koje ulaze u period dugotrajne ekonomske nesigurnosti, političkog zamora i slabljenja poverenja u model koji je godinama predstavljan kao garant evropske stabilnosti. Na Balkanu se tome dodaje i trajno prisutan osećaj dvostrukih standarda, jer principi teritorijalnog integriteta i zaštite civila koji danas dominiraju evropskim narativom nisu jednako tumačeni tokom bombardovanja Srbije i kasnijeg pitanja Kosova. Za mnoge u regionu to predstavlja još jedan dokaz da savremenu geopolitiku često oblikuju trenutni interesi velikih sila.
Pitanje više nije samo da li su sankcije politički opravdane. Pitanje je koliko dugo građani mogu da finansiraju cenu sukoba koji se danas vodi kroz energiju, inflaciju i svakodnevni život.
Dvadeset prvi vek možda neće deliti države na demokratije i autokratije, već na energetski stabilne i energetski zavisne. U svetu trajne nesigurnosti možda više neće biti najvažnije ko kontroliše teritoriju, već ko kontroliše strah.
Istorija pokazuje da sistemi najduže opstaju dok građani veruju da nemaju alternativu. Problem nastaje onda kada strah prestane da bude jači od osećaja da sadašnjost više nije održiva. Tada počinju najveće političke i društvene promene.
A društva koja predugo žive u krizi vremenom prestaju da traže rešenja i počinju da se prilagođavaju propadanju.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Kriza liberalnog modela: Brisel gajio u Srbiji, može da eksplodira u Rumuniji
