Dugo je javnosti predstavljana jednostrana priča o hrabrom uzbunjivaču koji je navodno ostao bez posla jer je odbio da učestvuje u „zloupotrebama nad pacijentima“ Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti „Kovin“.
Predrag Alavanja u delu medija nije bio predstavljen samo kao bivši zaposleni. Predstavljen je kao moralni simbol otpora sistemu. Kao čovek koji je, vođen savešću, odlučio da progovori o navodnim nepravilnostima u kliničkim studijama.
Taj narativ postao je osnova čitavog serijala tekstova, gostovanja i medijskih interpretacija. A onda su se pojavili sudska dokumentacija, dokumentacija o disciplinskom postupcu i video-snimak, koji gledate na sopstvenu odgovornost.
Brutalnoj sceni iz ovog videa prethodilo je još gore nasilje, kojem su svedočili brojni drugi pacijenti.
Ovde počinje raspad pažljivo građene medijske slike
Prema dokumentaciji Osnovnog suda u Smederevu, Sudska jedinica Kovin, Predrag Alavanja nije dobio otkaz zbog „govorenja istine“, nego posle disciplinskog postupka pokrenutog zbog fizičkog incidenta sa pacijentom u ustanovi. Sud je odbio njegov zahtev za privremeni povratak na posao, uz obrazloženje u kojem se konstatuje postojanje ovog video-snimka i uz izjave zaposlenih i dokumentaciju poslodavca.
Hronologija koja otkriva manipulaciju:
– 26. decembar 2025.: Predrag Alavanja je na snimku zabeležen kako dovlači pacijenta i udara ga rukom, ostavljajući ga da leži na podu. Predrag Alavanja nije dobio otkaz zbog „otkrivanja istine o lekovima“, već zbog dokazanog fizičkog nasilja nad pacijentom
– 30. decembar 2025.: Načelnici odeljenja podnose zvanične prijave za nasilje
– 31. decembar 2025.: Glavna sestra gleda snimak i suočava Alavanju, koji na pitanje o udarcu odgovara: „Pa nisam u glavu“
– aprila 2026.: „Fabrika privida“ kreće sa serijalom o „heroju uzbunjivaču“.
Zašto je „Fabrika privida“ ignorisala:
– Pravi razlog otkaza: Predrag Alavanja nije dobio otkaz zbog „otkrivanja istine o lekovima“, već zbog dokazanog fizičkog nasilja nad pacijentom R.P. dana 26.12.2025. godine.
– Postojanje video-dokaza: Snimak sa nadzornih kamera u 18:38:51 časova jasno pokazuje kako Alavanja dovlači pacijenta i udara ga rukom, ostavljajući ga da leži na podu.
– Priznanje dela: Dokument beleži njegovu izjavu glavnoj sestri „Pa nisam u glavu“, čime je praktično priznao fizički kontakt.
– Neistinito izjašnjenje: Alavanja je pokušao da obmane poslodavca tvrdeći da se pacijent „sapleo o papuču“, što je video-snimak direktno demantovao.
Između činjenica i „Fabrike privida“
Ozbiljno društvo ne može graditi gotovo kompletnu javnu percepciju jednog zdravstvenog sistema na čoveku čiji kredibilitet nije samo doveden u pitanje, već ozbiljno kompromitovan sudskom i disciplinskom dokumentacijom, internim prijavama zaposlenih i video-snimkom nasilja nad pacijentom.
I upravo tu počinje prava tema slučaja „Kovin“. Ne u prostoru između bolnice i Ministarstva. To je pitanje institucija i stručnih tela. Prava tema nalazi se u prostoru između činjenica i medijskog narativa.
Kliničke studije u SBPB „Kovin“ nisu bile tajni projekat pojedinaca niti improvizacija ustanove. Reč je o procedurama koje podrazumevaju regulatorna odobrenja, etičke odbore, monitoring, višeslojne kontrole i kontinuirani nadzor. U takvom sistemu moguće su proceduralne ili administrativne neusaglašenosti. Zato sistem nadzora i postoji.
Činjenica je i da se kliničke studije rade u svim granama medicine i gotovo u svim zdravstvenim Ustanovama. Kod onkoloških bolesnika to je u zvaničnom protokolu. Studije su profesionalno, metodološko unapređenje i mogućnost da struka dobije bolje i efikasnije lekove za teška oboljenja, pa i psihijatrijska. U savremenoj psihijatriji pomerila se granica. Inovativnom terapijom pacijenti su radno aktivni i mogu da se oporave. To je značajn napredak u odnosu na zastarelu terapiju, pod kojom su bili stigmatizirani, jer je bilo mnogo neželjenih efekata.
Ali između mogućih proceduralnih pitanja i medijske slike navodnog mračnog eksperimenta nad psihijatrijskim pacijentima postoji ogromna razlika. Ta razlika je prostor u kome dominira „Fabrika privida“.
Politički aktivizam maskiran u „istraživačko novinarstvo“
U slučaju „Kovin“, javnosti nije ponuđena oprezna i višeslojna analiza kompleksnog zdravstvenog procesa. Ponuđen joj je gotov moralni scenario: nemoćni psihijatrijski pacijenti, „studijski lekovi“, farmaceutske kompanije, uzbunjivač protiv sistema i institucije koje navodno prikrivaju istinu.
Takva konstrukcija nije slučajna. Ona proizvodi trenutni emocionalni efekat i političku polarizaciju. Proizvodi i unapred definisan osećaj krivice, mnogo pre nego što javnost dobije kompletnu dokumentaciju, institucionalne odgovore ili sudske činjenice.
Posebno zabrinjava što je centralna figura čitavog serijala postao čovek čiji je kredibilitet ozbiljno kompromitovan. Uprkos tome, mesecima je u delu medija predstavljan isključivo kao moralni simbol otpora sistemu.
Istovremeno, javnosti je mnogo manje objašnjavano da kliničke studije u SBPB „Kovin“ nisu bile nikakav tajni projekat pojedinaca, već deo regulatorno kontrolisanog procesa koji podrazumeva odobrenja nadležnih tela, etičke odbore, monitoring, višeslojne kontrole i kontinuirani nadzor.
To ne znači da proceduralne ili administrativne neusaglašenosti nisu moguće. Ali postoji ogromna razlika između eventualnih proceduralnih pitanja i medijske slike o samo njima znanom hororu, koja je mesecima tendenciozno plasirana javnosti.
Kada institucije, zbog sporosti administracije, kasnije objave dokumentaciju, sudska rešenja ili dodatne činjenice, javnost ih više ne posmatra neutralno. Posmatra ih kroz emociju koju je već usvojila. To „fabrika privida“ zna. Zato i ubrzava.
Kredibilna ustanova sa stogodišnjom tradicijom – u mreži manipulacije
Taj deo medijske scene uspeo je da ovu kredibilnu zdravstvenu ustanovu, sa tradicijom dužom od jednog veka, predstavi kao simbol institucionalnog mraka, iako je reč o velikoj bolnici, teškoj i za rad i za vođenje, koja prolazi redovne spoljne provere kvaliteta, stručnog rada i bezbednosnih procedura.
Potpuno je izostavljen i podatak da je veliki deo sredstava iz kliničkih studija ulagan upravo u poboljšanje uslova za pacijente i zaposlene, kroz transparentne procedure i institucionalnu kontrolu.
To ne znači da zdravstveni sistem ne treba kritikovati. Naprotiv. Ozbiljan zdravstveni sistem mora biti pod stalnim nadzorom stručne i javne kontrole. Ali, postoji ogromna razlika između profesionalnog nadzora jednog kompleksnog zdravstvenog sistema i političko-medijske konstrukcije koja javnosti sugeriše filmski scenario strave i užasa.
Slučaj „Kovin“ danas prevazilazi jednu bolnicu i jednu aferu. Postaje primer medijskog prostora u kome narativ više ne prati stvarnost — već pokušava da je oblikuje.
A kada emocija postane važnija od kompletne činjenice, javnost više ne traži istinu. Traži potvrdu narativa u koji je već poverovala.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Sandler kupio fabriku privida: Između „istine“ i stvarnog života
Sandlere, šta si kupio 2. deo: Kada plan postoji, a Utisak proguta odgovornost
Kada novinarstvo prizna da nije novinarstvo: Obućina rekla više nego što je htela
Izmišljeni deda i stvarni pad: Kako je Žaklina Tatalović srušila sopstveni spomenik
