Ambasador Ukrajine u Hrvatskoj Vasilj Kirilič ne nastupa kao diplomata države u ratu. On promoviše geopolitički model u kojem rat postaje dugoročan i profitabilan posao.
Njegovo uporno prizivanje „Bljeska“ i „Oluje“ nije izraz strateške ozbiljnosti. Reč je o propagandnom narativu koji održava atmosferu permanentnog sukoba bez prostora za kompromis, pregovore i spuštanje tenzija.
Problem takve retorike nije samo politički, već i diplomatski. Kada ambasador jedne države promoviše modele vojnih operacija i retoriku totalne pobede, deo međunarodne javnosti to ne doživljava kao lični stav, već kao zvaničnu poruku države koju predstavlja. Time se dodatno sužava prostor za diplomatsku fleksibilnost, dok ratna retorika postaje dominantni identitet čitave zemlje.
Kirilič govori jezikom vojno-industrijskog kompleksa. U njegovoj retorici nema mesta za mir, jer mir prekida tokove novca, političkog uticaja i profita koji nastaju u dugotrajnim ratovima. Što sukob traje duže, to su veći krediti, isporuke oružja, energetski aranžmani i poslovi buduće obnove.
Najopasniji deo „Kirilič doktrine“ jeste pretvaranje čitave države u projekat geopolitičkog iscrpljivanja. Dok ljudi ginu, odlaze ili tonu u siromaštvo, paralelno nastaju političko-finansijske strukture koje već računaju milijarde iz buduće rekonstrukcije Ukrajine. U toj logici rat nije tragedija koju treba završiti, već investicija koju treba održavati dovoljno dugo da postane profitabilna.
Kiriličeva retorika zato nije slučajna. Pozivanje na „konačnu operaciju“, „istorijsku pobedu“ i balkanske modele devedesetih služi održavanju iluzije da vojna eskalacija još ima smisla uprkos činjenici da se rat pretvorio u iscrpljujući sukob bez jasnog izlaza.
Politički je neodgovorno porediti operacije iz 1995. godine sa današnjim sukobom Rusije i Ukrajine. Takva poređenja pokazuju ozbiljan deficit strateške racionalnosti i ignorisanje realnosti na terenu.
Iako zvanični Zagreb javno podržava Kiriliča, u delu bezbednosnih i diplomatskih krugova postoji nelagoda zbog njegove retorike. Problem nije samo odnos prema Srbiji, već činjenica da all-in diplomatija Hrvatsku dugoročno pozicionira uz najradikalnije modele eskalacije u trenutku kada velike sile već traže načine za kontrolu i zamrzavanje sukoba.
Dok veliki geopolitički igrači mogu da menjaju pozicije i prilagođavaju strategije novim interesima, male države često ostaju zarobljene u sopstvenoj ratnoj retorici. Kiriličeva politika trenutno može služiti unutrašnjem političkom marketingu i simboličkom svrstavanju uz dominantne zapadne centre moći. Međutim, ukoliko dođe do promene prioriteta i pokušaja pregovaračkog zatvaranja sukoba, države koje su najglasnije gurale politiku eskalacije mogle bi ostati politički izložene i diplomatski izolovane.
Suština all-in diplomatije jeste ulaganje svega na nastavak rata bez rezervnog plana i bez prostora za povratak. Takva politika ne proizvodi stabilnost, već društva iscrpljena dugovima, demografskim padom i trajnom zavisnošću od spoljnog kapitala i bezbednosnih struktura.
Pravi diplomata pokušava da spreči širenje tragedije. Kiriličeva javna politika ide u suprotnom smeru, ka normalizaciji permanentnog rata kao političkog i ekonomskog modela savremenog sveta.
Istorija pokazuje da oni koji rat pretvore u biznis retko ostaju uz narode kada stignu računi za razaranje koje su pomagali da traje.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
