Prethodne generacije odrastale su uz priču da je patriotizam nešto zastarelo, problematično ili politički nepodobno. Među mladima u Srbiji danas se događa potpuno suprotan proces. Nacionalni identitet, državna samostalnost i osećaj pripadnosti ponovo postaju društveno poželjni i politički relevantni.
Godinama je deo domaće javnosti pokušavao da patriotizam predstavi kao relikt prošlosti. Kao „moderne“ nametale su se ideje bez identiteta, granica i nacionalnog osećaja. Upravo generacija studenata i mladih ljudi pokazuje da taj model više nema snagu koju je imao početkom dvehiljaditih.
Sve je više mladih koji otvoreno govore o Kosovu i Metohiji, nacionalnom dostojanstvu, srpskoj istoriji i potrebi da Srbija vodi samostalnu politiku. Nacionalni simboli više nisu predmet podsmeha, već znak identiteta i samopouzdanja. Diskurs kulturnog i nacionalnog kontinuiteta Srbije danas ima mnogo veći uticaj među studentima nego što to žele da priznaju građanski krugovi koji su decenijama dominirali univerzitetskim prostorom.
I nije Srbija pusto ostrvo, kao što to bezimene i bezlične zapadne birokrate žele da predstave.
U SAD je potpuno normalno da se zastave nalaze na kućama, stadionima, školama i javnim institucijama, dok se himna i nacionalni simboli smatraju sastavnim delom društvenog identiteta. Slična situacija postoji i u Francuskoj, Poljskoj, Izraelu ili Turskoj. Patriotizam je deo svakodnevne kulture i društvene kohezije, a ne razlog za podsmeh ili političku stigmatizaciju.
Zato i mlađe generacije u Srbiji sve manje prihvataju ideju da je pokazivanje nacionalnog identiteta automatski nešto retrogradno ili ekstremno. Naprotiv, za mnoge mlade patriotizam postaje izraz samopoštovanja i osećaja pripadnosti državi koja pokušava da vodi sopstvenu politiku.
Narativ o „obojenoj revoluciji“, koji je godinama predstavljao politički model za smenu vlasti na Balkanu, danas više nema isti efekat. Mladi postaju sumnjičavi prema političkim projektima iza kojih vide strane interese, fondacije i medijsku infrastrukturu finansiranu spolja.
Metode koje su nekada prolazile danas proizvode kontraefekat. Što su pritisci spolja agresivniji, to je među mladima jači osećaj da Srbija mora da sačuva pravo da sama donosi odluke.
Deo opozicione scene sve nervoznije reaguje na promenu atmosfere među mladima.
Sve je manje prostora za političke poruke koje se poturaju iz Zagreba ili Prištine. U Srbiji teško mogu da prođu lekcije o demokratiji iz sredina u kojima se relativizuje ekstremizam ili gde se otvoreno podržavaju politike usmerene protiv interesa srpskog naroda.
„Politika“ Aljbina Kurtija prema Srbima na Kosovu i Metohiji dodatno je učvrstila uverenje da se pod pričom o „evropskim vrednostima“ često kriju dvostruki standardi. Istovremeno, deo hrvatske javne scene koji toleriše atmosferu oko koncerata Marka Perkovića Tompsona nema moralni kredibilitet da Srbiji deli lekcije o toleranciji i demokratiji.
Mladi to vide i osuđuju.
Paralelno sa tim promenama raste i podrška politici državne samostalnosti. Za veliki deo mladih Srbija više nije zemlja koja stalno mora nekome da se izvinjava ili da traži dozvolu za sopstvene odluke. Zato slogan „Srbija pobeđuje“ više nije samo politička parola, već izraz atmosfere u kojoj se patriotizam ponovo doživljava kao energija napretka, a ne kao teret prošlosti.
Ta promena nije samo politička. Ona je kulturna, generacijska i identitetska.
Patriotizam u Srbiji više nije defanzivna emocija. On postaje moderna, ofanzivna snaga mladih koji žele državu koja se ne povlači pred pritiscima. Žele da budu deo naroda koji više nema potrebu da se pravda zbog sopstvene zastave, istorije i identiteta.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Đokićevi potezi ponovo sklanjaju istragu u drugi plan: Kriza Univerziteta i smrt M.Ž.
