Godinu i po dana Srbija živi u atmosferi gotovo permanentnih protesta: blokade, sukobi sa policijom, upadi u institucije, paljenje stranačkih prostorija, kamenice, kordoni, dimne bombe i neprekidni medijski rat. Ako bi neko Srbiju posmatrao samo kroz pojedine domaće i međunarodne naslove, zaključio bi da se zemlja nalazi na ivici otvorene represije.
A onda dolazi činjenica koja ruši jednostavne narative: Za godinu i po dana takvih protesta u Srbiji nije bilo mrtvih demonstranata u direktnim sukobima sa policijom — Nula! U zemlji koja se svakodnevno opisuje kao „autokratska“, „brutalna“ i „represivna“, država nije proizvela scenario kakav smo gledali u mnogim zapadnim demokratijama.
U Francuskoj su tokom protesta „Žutih prsluka“ demonstranti ostajali bez očiju i šaka, dok je najmanje 11 ljudi izgubilo život u nasilju i haosu povezanim sa protestima. U SAD su protesti 2020. ostavili desetine mrtvih, hiljade povređenih i militarizovane gradove pod kontrolom Nacionalne garde.
U Nemačkoj policija tokom nasilnih protesta ne pregovara dugo. Kordoni, specijalne jedinice, vodeni topovi i agresivna razbijanja demonstracija standardni su odgovor kada država proceni da je javni red ugrožen. Prema podacima o upotrebi vatrenog oružja, nemačka policija godišnje usmrti oko deset ljudi u različitim intervencijama. Istovremeno, u nemačkim statistikama uglavnom ne postoji posebna kategorija „poginuli demonstranti tokom protesta“, pa se posledice policijskih intervencija često vode kroz šire evidencije o javnoj bezbednosti i upotrebi sile.
Ali kada se slične scene dese u Srbiji, međunarodni politički i medijski rečnik gotovo trenutno prelazi na pojmove „represije“, „autokratije“ i „Vučićevog režima“.
Slučaj Valjevo možda je najbolji primer takvog sistema.
Najpre je objavljeno da je mladić preminuo posle policijskog prebijanja. Nije potvrđeno, ali je predstavljeno kao izvesna činjenica. Izazvalo je snažnu reakciju javnosti, a protesti su ubrzo postali krajnje nasilni: paljenje prostorija SNS-a, vandalizam, razbijanje lokala i ozbiljni napadi na policiju. Država je u tom trenutku imala zakonski osnov da interveniše radi uspostavljanja javnog reda i mira.
Novinarka Jelena Obućina 2. maja 2026. javno je priznala ključnu profesionalnu grešku sopstvenog medijskog kruga: „Uključenje jednog od naših kolega koji je neproverenu informaciju u Valjevu… on je negde čuo ili mu je neko rekao da je ubijeno dete“.
Uprkos tome, formira se poznati političko-medijski obrazac: lokalni incident → aktivistički mediji → evropske političke grupacije → povratak priče u Srbiju kao „dokaz autoritarizma“ uz ignorisanje činjenica koje im ne odgovaraju.
Da objasnimo: BIRN objavljuje „Dosije Valjevo“. Evropske demokrate odmah preuzimaju narativ i optužuju Aleksandra Vučića za „vladavinu straha“ i „policijsku brutalnost“. Opozicioni mediji evropske reakcije vraćaju u Srbiju kao potvrdu svojih tvrdnji. I tako u krug.
Pre nego što se sa novim pretnjama Srbiji javi i Marta Kos moramo da pitamo: zašto međunarodni narativ gotovo potpuno briše činjenicu da je nasilje u Valjevu detonirano lažnom vešću o smrti deteta? Zašto se iz međunarodne slike uklanjaju paljenje grada, napadi na policiju i potpuna medijska panika te noći? Zašto nema podataka o povređenim policajcima? Zašto je medijska kuća koja je priznala laž i dalje kreditivan izvor Evropske komisije o Srbiji?
Zato što u dosijeu „Valjevo“ činjenice nisu nestale. Samo su evropski selektovane.
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Kada novinarstvo prizna da nije novinarstvo: Obućina rekla više nego što je htela
Politički aktivizam u medijima: Naslov važniji od stvarnosti
Sandler kupio fabriku privida: Između „istine“ i stvarnog života
Sandlere, šta si kupio 2. deo: Kada plan postoji, a Utisak proguta odgovornost
