Postoje događaji koji ne razore samo živote već i psihološku strukturu jednog društva. U takvim trenucima država nastavlja formalno da funkcioniše, institucije ostaju na svojim mestima, televizijski program ide dalje, ali se u kolektivnoj svesti događa duboki poremećaj. Ljudi više ne pokušavaju samo da razumeju šta se dogodilo, već očajnički traže smisao, krivca i objašnjenje koje će haosu dati ljudski oblik.
Masovne tragedije zato nikada ne ostaju samo tragedije. One postaju početak borbe za njihovo značenje.
Nakon zločina u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ Srbija je prvi put ušla u stanje kolektivnog traumatskog šoka modernog tipa. Društvo nije reagovalo racionalno već refleksno. Tražili su se odgovori u porodici, obrazovanju, medijima, internetu, rijaliti kulturi i političkoj atmosferi. Samo dan kasnije usledile su tragedije u Duboni i Malom Orašju. Društvo koje još nije ni psihološki obradilo prvi šok suočilo se sa drugim, jednako traumatičnim udarom.
Daniel Kaneman upozoravao je da ljudi u stanju ekstremnog stresa prestaju da razmišljaju sporo i racionalno. Tada počinje potraga za brzim, jednostavnim i emocionalno zadovoljavajućim objašnjenjima. Haotična realnost postaje psihološki nepodnošljiva. Upravo zato velike tragedije veoma brzo proizvode čitavu industriju instant tumačenja, unapred formiranih narativa i brzih političkih presuda
Karl Gustav Jung pisao je da velike krize aktiviraju najdublje slojeve kolektivne psihe. Što je društveni šok veći, to raste potreba za jasnim krivcima, simbolima i spasiteljima. Zato posle velikih tragedija javni prostor gotovo nikada ne ostaje prazan. Njega veoma brzo ispunjava borba za interpretaciju događaja.
U jednom od najpotresnijih političkih trenutaka nakon tragedije u Ribnikaru izgovorena je rečenica da „niko nema tapiju na bol“. Sama formulacija pokazala je koliko brzo kolektivna trauma izlazi iz privatne sfere porodica i ulazi u prostor javnog i političkog značenja. Bol više ne ostaje samo intimna kategorija. Koristi se društvena i politička energija.
Sličan obrazac mogao se videti i nakon tragedije usled pada nadstrešnice u Novom Sadu. Umesto sporog i racionalnog društvenog procesa, javni prostor ušao je u stanje potpune emocionalne mobilizacije. Informacije, pretpostavke, političke interpretacije i kolektivni bes počeli su da se kreću brže od činjenica. U atmosferi opšteg šoka granica između potrebe za odgovorima i potrebe za usmeravanjem emocija mase postaje izuzetno tanka.
Tu nastaje fenomen koji je neurolog Klaus Konrad nazivao apofenijom. Ljudska potreba da u haosu očajnički traži obrasce, skrivene veze i centralno objašnjenje događaja. Što je društvo traumatizovanije, to raste potreba za jednim simbolom koji će objediniti strah, bes i neizvesnost.
U atmosferi dubokog društvenog nepoverenja čak i nedovoljno razjašnjeni incidenti veoma brzo prerastaju u centralne političke simbole. Priča o „zvučnom topu“ nije postala važna samo zbog pitanja šta se zaista dogodilo, već zbog potrebe dela društva da u haosu pronađe centralni simbol krize, novi srpski „crni labud“, sirovinu za proizvodnju političkih narativa i novih društvenih podela.
Najveća opasnost zato često ne nastaje u samom trenutku tragedije, već u periodu koji dolazi posle nje. Kada društvo, preplavljeno emocijama, počne da gubi sposobnost sporog i racionalnog razmišljanja. Tada potraga za istinom lako ustupa mesto potrebi za simbolima, dok kolektivni šok postaje prostor za emocionalnu mobilizaciju i političko pozicioniranje.
U tom trenutku tragedija prestaje da bude samo ljudska nesreća. Ona postaje politički kapital.
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Studentska lista bez studenata: Dokaz da je „pobuna” ipak politička franšiza
Tragedija u Novom Sadu: Zašto su pitanja stručne odgovornosti zanemarena?
Đokićevi potezi ponovo sklanjaju istragu u drugi plan: Kriza Univerziteta i smrt M.Ž.
