Građani Srbije možda jesu umorni, ali nisu naivni. Odlično prepoznaju trenutak kada se tragedija pretvara u politički biznis, a protest u infrastrukturu za preraspodelu moći. Zato je najvažnije pitanje cele priče zapravo veoma jednostavno: ako ni studenti više nisu potrebni za „studentsku listu“, da li je ikada cilj zaista bio studentski bunt — ili političko preuzimanje energije mladosti?
Posle devetnaest meseci blokada, pritisaka, medijske histerije i pokušaja da se Srbija drži u stanju permanentne krize, dobili smo gotovo neverovatno priznanje. Na „studentskoj listi“ neće biti studenata. I to nisu rekli njihovi politički protivnici. To su priznali sami predstavnici pokreta koji su mesecima nastupali kao glas generacije.
Time je razbijena centralna fikcija čitavog projekta.
Ako studentski identitet više nije ni važan za „studentsku listu“, onda je jasno da „studenti“ nikada nisu bili politički subjekt ove priče. Bili su samo njen najvredniji marketinški resurs. Simbol. Brend. Ljudski štit iza kojeg su se lako krile ambicije iskusnih političkih igrača.
Ovo nije pad studentskog pokreta, jer nema šta ni da padne. Ovo je konačno skidanje maske sa političke franšize koja je koristila autentičan bes dela mladih ljudi da bi se pozicionirala za ozbiljnu borbu za vlast.
Kada na listi „studenta“ nema studenata, a iza „spontane pobune“ stoje meseci pripreme, koordinacije, finansiranja i medijske logističke podrške, onda više nije reč o buntu. Reč je o klasičnom političkom projektu koji je koristio studentsku energiju kao gorivo, a sada je spreman da je odbaci kada više nije potreban.
To nije izdaja „studentskog pokreta“. To je njegova suština od samog početka.
Građani to vide. I upravo zato podrška ovakvoj „pobuni“ rapidno opada. Ljudi praštaju mnogo toga, ali ne praštaju kada ih neko mesecima emocionalno ucenjuje tragedijom, a onda od te tragedije pravi političku korporaciju.
„Studentska lista“ bez studenata nije greška. To je konačno priznanje.
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Levičarski fašizam preti Srbiji: Plenumi su bliži NDH nego Ljotiću
Tragedija u Novom Sadu: Zašto su pitanja stručne odgovornosti zanemarena?
Đokićevi potezi ponovo sklanjaju istragu u drugi plan: Kriza Univerziteta i smrt M.Ž.
