Decenijama je politički narativ na Balkanu podsećao na loš scenario, u kojem se od nas tražilo da budemo „mlađi partner“, „kandidat na čekanju“ ili, prosto, nečiji vazal.
Velike sile koje su uvek krojile mapu sveta, crtale su linije preko naših leđa, očekujući da se bespogovorno priklonimo jednom od centara moći. Danas, ta slika bledi u sećanjima. Srbija je prešla put od objekta tuđih geopolitičkih igara do subjekta koji postavlja sopstvene uslove.
U senci političkih promena u Budimpešti i uspona Petera Mađara pojedinim autonomaškim krugovima ponovo priviđaju prilike za crtanje novih granica u Vojvodini, zaboravlja se osnovna istorijska lekcija. Naša ravnica nije ničiji poklon, već bedem koji su Srbi podigli sopstvenim telima.
Podsećamo one sa kratkim pamćenjem da je nekadašnja velika granica između Austrougarske i Turske prolazila upravo ovuda, a da su u njenoj odbrani, sa obe strane, kao neustrašivi graničari i šajkaši, Srbi imali ključnu ulogu u čuvanju i garantovanju mira.
Ta krvava tapija, ispisana u Vojnoj krajini, jasno govori da Vojvodina nije nastala u kabinetima, već na braniku hrišćanske Evrope. Svaki pokušaj oživljavanja separatističkog fanatizma, pod plaštom evropskih integracija, udara u taj čvrsti zid istorijskog kontinuiteta, koji jasno poručuje da sudbinu ove zemlje ne određuju ni Evropa ni Pešta, već narod koji je tu granicu odbranio i tu ostao.
Međutim, test našeg državnog integriteta ne polaže se samo u vojvođanskoj ravnici, već tamo gde pokušavaju da nam saseku korene, na Kosovu i Metohiji. Moramo biti iskreni. Naša sveta zemlja je brutalno oteta, mimo svakog prava i morala, dok nas više od decenije hrane ispraznim obećanjima.
Sada je jasnije nego ikada da i Brisel i Priština sistematski obesmišljavaju sve što je dogovoreno. Evropska unija se zaklanja iza statusno neutralnih formulacija. Takozvana država Kosovo otvoreno se ruga svakom iskrenom i demokratskom potezu. Njihova priča o podršci formiranju Zajednice srpskih opština, zamišljenoj kao instrumentu zaštite našeg naroda, postaje ogoljena neistina i beskonačno sredstvo ucene. Pokušavaju da nas primoraju da politički verifikujemo otimanje dela sopstvene teritorije.
Srbija više nema pravo na zablude. U toj igri bez pravila, jedini garant opstanka Srba na Kosmetu ostaje naša sopstvena država, a ne reč onih koji su pogazili sve što su potpisali.
Vreme kada se u Beograd dolazilo sa spiskom ultimatuma ostaje iza nas. Ne zato što su pritisci nestali, oni su konstanta međunarodne politike, već zato što je Srbija izgradila unutrašnju snagu. Izgradili smo i ekonomsku otpornost koja joj dozvoljava luksuz retko viđen na Balkanu, pravo na sopstveni interes. Tako smo danas došli do trgovinskog rasta, diverzifikacije partnera, infrastrukturnih projekata sa različitim akterima, od energetike do digitalne i IT modernizacije.
To znači da „evropski put“ više nije jednosmerna ulica u kojoj se gasi nacionalno dostojanstvo, već proces u kojem tražimo modernizaciju, ali ne po cenu sopstvenog identiteta i državnih temelja. Naša ekonomska snaga danas leži upravo u tome što nismo ničija kolonija. Upravo zato, saradnja sa Istokom nije čin prkosa, već racionalna odluka države koja razume gde se kreće kapital 21. veka.
Vazalni mentalitet, koji je decenijama hranio određene krugove, zamenjen je politikom čvrstih stavova. Više se ne radi o tome „kome ćemo se privoleti“, već kako ćemo nadograditi sistem koji je dovoljno snažan da ne mora da moli. Investicije koje dolaze sa svih strana sveta nisu slučajnost. One su dokaz da kapital ne ide tamo gde su poslušni, već tamo gde je stabilno i gde se poštuje reč, jer traži fiskalnu disciplinu, infrastrukturnu povezanost i političku uravnoteženost.
Najveća pobeda Srbije u poslednjem periodu nije samo u kilometrima autoputeva ili fabrikama, već u prevazilaženju kompleksa niže vrednosti. Više nismo država koja čeka u predsoblju da joj neko saopšti njenu sudbinu. Danas Srbija sedi za stolom.
Kritičari će uvek reći da je balansiranje opasno. Ali, istorija nas uči da je jedina opasnija stvar od balansiranja slepo služenje tuđim interesima. Srbija je naučila tu lekciju na teži način. Zato danas, dok se svet ponovo deli na blokove, mi biramo put srpskih interesa, razvoja i dostojanstva.
Doba vazala je završeno. Počelo je doba suverene Srbije.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
