Politika 21. veka više ne funkcioniše kao sistem pravila, već kao sistem signala. Nekada je važilo jednostavno načelo: ako ispuniš uslov X, dobijaš ishod Y. Danas, taj odnos više ne postoji, jer ishod sve manje zavisi od pravila, a sve više od toga da li se uklapa u trenutni narativ. To nije promena stila, već promena strukture.
Zakon nije nestao, ali je izgubio primat i pretvoren je u okvir koji se aktivira selektivno, dok se stvarne odluke sve češće donose kroz neformalne poruke, najave i tumačenja unapred.
Taj pomak se često opravdava tvrdnjom da su statična pravila postala neupotrebljiva u svetu asimetričnih pretnji i hibridnih sukoba, da su ih autokratski sistemi naučili koristiti kao paravan u kojem se forma ispunjava dok se suština prazni, pa se signal pojavljuje kao nužna korekcija. Ali pravila koja se prilagođavaju bez jasnog kriterijuma ne postaju agilna, već neproverljiva, a pravilo koje može da se suspenduje bez objašnjenja ne štiti svoju suštinu, već je prepušta proceni.
Najjasnije se to vidi u politici proširenja Evropske unije, gde komesarka Marta Kos koristi signale kao način da ubrza reakciju u uslovima u kojima bi formalna procedura kasnila za događajima. U toj logici, brzina i ishod postaju važniji od predvidivosti, a odgovornost se pomera sa procesa na rezultat.
To može delovati ubedljivo, jer ishod daje merljiv efekat tamo gde procedura kasni, ali samo dok postoji način da se proveri kako je do tog ishoda došlo. Ako rezultat postane jedino merilo, bez obaveze da bude izveden iz proverljivog postupka, tada svaka odluka može biti retroaktivno opravdana. Ishod bez merila ne potvrđuje ispravnost, već briše razliku između uspeha i proizvoljnosti.
U tom okviru, Ukrajina i Moldavija se tretiraju kao slučajevi u kojima cilj opravdava odstupanje od standardne procedure, uz obrazloženje da pravila moraju pratiti opstanak. Međutim, pravila koja samo prate cilj više ne ograničavaju moć, već je legitimišu, jer bez kriterijuma koji određuje kada odstupanje prestaje, odstupanje postaje norma. Agilnost bez granice ne proizvodi zaštitu, već zavisnost od procene onoga ko odlučuje.
Isti obrazac vidljiv je i u domaćem medijskom prostoru, gde se selekcija činjenica sve češće opravdava kao odbrambeni mehanizam u informacionom ratu. U takvom okviru, potpuna transparentnost se proglašava naivnošću, a tišina o propustima „sopstvenog bloka“ nužnom kamuflažom. Ali informacija koja je selektivno uskraćena ne ostaje neutralna, ona menja sliku stvarnosti koju publika može da razume. Ako puna istina postaje opasna, tada više ne postoji način da se razlikuje zaštita od manipulacije, jer oba počivaju na istom mehanizmu kontrole onoga što je vidljivo.
U tom modelu čak i lista žrtava postaje promenljiva kategorija, pa izostavljanje studentkinje iz tragedije na Filozofskom fakultetu ne deluje kao previd, već kao izbor koji izbegava pitanja konkretne odgovornosti koja vode ka Danijel Sinani i Vladan Đokić. Ako se odgovornost odlaže bez roka, ona ne ostaje za kasnije, već nestaje, a zaštita institucije prelazi u njenu nedodirljivost.
Sličan princip važi i za odnos prema dokazima, gde se često tvrdi da je u svetu kontrolisanih arhiva sumnja jedini preostali oblik suvereniteta pojedinca. To jeste tačno kao početak otpora, ali ne i kao njegov kraj, jer sumnja koja nema obavezu da traži potvrdu ne oslobađa istinu, već je trajno odvaja od bilo kakvog merila. U tom trenutku, istina prestaje da bude ono što se može dokazati i postaje ono što se može tvrditi.
U oba slučaja, i evropskom i domaćem, mehanizam je isti. Signal zamenjuje proceduru, a narativ zamenjuje dokaz. Takav sistem se dodatno opravdava tvrdnjom da neizvesnost i asimetrija informacija predstavljaju jedine efikasne alate u borbi protiv zatvorenih i korumpiranih struktura. Međutim, alat koji nema granicu prestaje da bude alat i postaje pravilo sam po sebi, a pravilo bez merila ne može da proizvede legitimitet.
Zato ključna linija više nije između pravila i agilnosti, niti između procedure i ishoda, već između sistema koji ima merilo i sistema u kojem merilo zavisi od onoga ko odlučuje. Kada signal zameni odluku, a selekcija zameni arhivu, proces prestaje da bude proces i postaje stanje koje se održava kroz stalnu proizvodnju neizvesnosti.
U takvom stanju, pitanja prestaju da budu proceduralna i postaju suštinska: ako je ishod jedino merilo, ko proverava kako je do njega došlo, ako je selekcija nužna, ko određuje njene granice, i ako je sumnja dovoljna, kada prestaje da bude dovoljna. Odgovor koji se sve češće nameće jeste da odlučuje onaj ko ima moć, a to više nije sistem, već stanje u kojem moć ne mora da dokazuje ništa, jer određuje šta uopšte može da postane činjenica.
„Pa šta, tako svet funkcioniše“ možda je najiskreniji odgovor na sve prethodno. Ali upravo u toj rečenici nalazi se i problem. Jer ako svet zaista funkcioniše bez pravila koja se mogu proveriti, bez činjenica koje ne zavise od trenutka i bez odgovornosti koja ne može da se odloži, onda više ne govorimo o sistemu, već o rasporedu moći. A u rasporedu moći jedino pitanje više nije šta je tačno, već ko odlučuje da bude tačno.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Srbija, briselska ekskluziva: „Politički kontekst“ kao pravilo koje nije napisano, ali se primenjuje
