Brisel je možda pronašao novo rešenje za stari problem proširenja: kada ne možete da primite nove članove, izmislite nove kategorije članstva.
Prvo su postojale članice i nečlanice. Zatim kandidati. Onda partneri. Sada dolaze pridruženi članovi i posmatrači.
Predlog nemačkog kancelara Fridriha Merca da Ukrajina dobije status pridruženog člana, dok bi zemlje Zapadnog Balkana bile uključene kroz drugačiji model integracije, samo je otvorio pitanje koje evropski lideri godinama pokušavaju da izbegnu.
Da li Evropska unija još uvek želi proširenje ili samo traži nove načine da ga odloži?
Kraj evropske meritokratije
Evropska unija decenijama je kandidatima prodavala jednostavnu formulu: sprovedite reforme, ispunite kriterijume i vrata članstva će se otvoriti.
Problem je što istorija nikada nije funkcionisala tako jednostavno.
Bugarska i Rumunija ušle su uprkos ozbiljnim rezervama. Hrvatska je primljena u trenutku kada je Brisel želeo da pokaže da politika proširenja nije mrtva.
Najveći problem za tu priču zove se Turska. Status kandidata dobila je 1999. godine, pregovore otvorila 2005, a danas je dalje od članstva nego pre dve decenije.
Ako je Turska nešto dokazala, onda je to da članstvo odavno nije samo pitanje reformi.
Ono je pitanje političke volje.
Turska nije izuzetak od pravila. Ona je dokaz da su pravila odavno samo deo jednačine.
I nije jedina.
Severna Makedonija godinama je bila blokirana zbog spora sa Grčkom, a potom i zbog bugarskih zahteva vezanih za istoriju i identitet. Srbija se redovno suočava sa bilateralnim uslovljavanjima pojedinih država članica.
To ne znači da kriterijumi ne postoje.
Ali pokazuje da oni odavno nisu jedini faktor koji određuje brzinu evropskog puta.
Ukrajina menja pravila
Rat u Ukrajini nije stvorio novu realnost.
Samo ju je učinio nemogućom za ignorisanje.
Za Evropsku uniju Ukrajina danas nije običan kandidat. Ona je deo evropske bezbednosne arhitekture i centralni geopolitički projekat kontinenta.
Zato Berlin traži nova rešenja. Zato Pariz traži nove modele. Zato Brisel pokušava da Ukrajinu približi evropskom projektu bez otvaranja svih pitanja koja bi donelo punopravno članstvo.
Iza svega krije se problem o kojem evropski lideri retko govore javno.
Ulazak Ukrajine, Moldavije i zemalja Zapadnog Balkana ne bi promenio samo geografiju Evropske unije. Promenio bi odnos političke moći unutar nje.
Sa više novih članica na istoku, težište odlučivanja postepeno bi se pomeralo od tradicionalnog jezgra ka novim centrima uticaja. Za Berlin i Pariz pitanje proširenja zato nije samo pitanje evropskih vrednosti.
Ono je i pitanje buduće raspodele moći unutar same Unije.
Tu nastaje problem.
Jer ako za jednu državu važe posebna pravila, teško je objasniti zašto za druge ne važe.
Balkan u evropskoj čekaonici
Dok se za Ukrajinu traže novi institucionalni aranžmani, Zapadni Balkan već više od dve decenije sluša istu poruku: reforme su put ka članstvu.
Severna Makedonija je kandidat od 2005, Crna Gora pregovara od 2012, Srbija od 2014. U međuvremenu su se menjale strategije, metodologije i prioriteti.
Evropska unija je nekada nudila jednostavan ugovor: ispunite uslove i postaćete članica.
Danas nudi čitav meni različitih statusa.
Problem je što više niko nije potpuno siguran koji od njih zaista vodi do članstva, a koji predstavlja zamenu za njega.
Evropa krugova
Suština Mercovog predloga nije u Ukrajini. Nije čak ni u Balkanu.
Suština je u promeni prirode same Evropske unije.
Evropa se više ne deli samo na članice i nečlanice.
Nastaje sistem različitih nivoa pripadnosti.
Neke države sede za stolom.
Neke su pored stola.
Neke ostaju u hodniku.
Razlika nije samo politička.
Ona je i finansijska.
Punopravne članice učestvuju u raspodeli fondova, subvencija i budžetskih prioriteta. Spoljni krugovi uglavnom dobijaju pristup tržištu, pojedinim programima i ograničenim fondovima, ali bez mogućnosti da ravnopravno odlučuju o pravilima igre.
Drugim rečima, što ste dalje od centra, manje utičete na odluke i manji deo evropskog kolača dobijate.
Možda je to racionalan odgovor na novu geopolitičku realnost.
Ali to više nije Evropa kakva je kandidatima obećavana dve decenije.
Problem za Brisel nije kako da primi Ukrajinu.
Problem je kako da Zapadnom Balkanu objasni da je dvadeset godina igrao po pravilima koja se upravo menjaju.
Dve decenije kandidatima je govoreno da je budućnost Evropske unije pitanje reformi.
Danas sve više izgleda da je pitanje geografije, bezbednosti i političke potrebe.
Evropa možda još prima kandidate.
Ali sve manje izgleda da prima nove članove.
Sve više liči na projekat koji umesto proširenja upravlja različitim nivoima pripadnosti.
Umesto zajedničkog cilja, nastaju različiti krugovi.
I upravo zato pitanje više nije kada će Zapadni Balkan ući u Evropsku uniju.
Pitanje je da li je to još uvek ona ista Evropska unija u koju je Zapadni Balkan krenuo pre dve decenije.
Aleksandar Čupić
