„Od danas više ne sme ni reč da se kaže protiv studenata“ – ovom rečenicom se Nebojša Krstić danas oglasio na društvenoj mreži Facebook.
Iza Krstićeve ironije nije stajala samo kritika studenata, već slika opozicionog dela društva koje polako ulazi u stanje u kojem je važnije pokazati pripadnost nego govoriti ono što misliš. Po cenu političke karijere.
Ovo stanje najbolje je opisano u čuvenom skeču iz trećeg serijala Top liste nadrealista, koji na genijalan i bizaran način parodira tadašnje političke „istorijske sporazume“.
Vukovi i ovce potpisuju mir, dok svi prisutni ozbiljno glume da veruju kako se priroda promenila preko noći. Danas blokadersko/opoziciona scena u Srbiji deluje kao nastavak tog skeča.
Sa jedne strane stoje studentski plenumi, bunt koji odbija stare političke obrasce. Sa druge strane opozicione strukture koje u studentskoj energiji vide šansu da ponovo postanu politički važne. Tako nastaje savez u kojem niko nikome do kraja ne veruje, ali svi glume zajedništvo.
Studenti glume distancu od politike. Političari glume da ne pokušavaju da prisvoje proteste. Mediji glume revoluciju. Publika glumi da ne vidi koliko je sve postalo predstava.
U tom ambijentu Krstićeva opaska postaje važnija nego što izgleda. Problem više nije samo politika, već atmosfera u kojoj određeni ljudi i pokreti postaju zabranjeni za kritiku.
Nova pravila su jednostavna. Nije dovoljno podržavati proteste. Moraš bezuslovno da podržiš sve. Svaki slogan, svaki performans, svaku blokadu. Ako postaviš pitanje, odmah si sumnjiv i budeš „vetiran“. Ako nisi dovoljno glasan, automatski si na „drugoj strani“ – i opet budeš „vetiran“.
Tako nastaje društvo u kojem emocija gura razum u stranu, a pripadnost postaje važnija od činjenica. Pokret koji je navodno nastao kao otpor politici postao je političko sredstvo. Istovremeno, opozicija pokušava da obuče revolucionarni kostim koji joj godinama nije stajao, dok društvene mreže rade kao javni sudovi u kojima je presuda doneta pre rasprave.
Naravno, sve se predstavlja kao borba za slobodu. A svaka „ideologija“ počinje isto. Prvo zabrani kritiku, pa onda objasni da to radi zbog višeg cilja. Zato danas živimo između bezimenog plenuma i političkog marketinga u kojem više ne postoji opozicija.
I dok kamere beleže novo „istorijsko pomirenje“, negde iza reflektora i dalje stoji isti stari vuk, samo što ovog puta nosi bedž građanske revolucije i govori jezikom slobode.
