Srbija danas živi najopasniju političku obmanu još od pobede komunista nad partizanima. Autoritarizam više ne paradira u uniformi niti otvoreno traži diktaturu. Dolazi pod maskom „pravde“, „direktne demokratije“ i „glasa naroda“.
Posle tragedije u Novom Sadu deo studentske i akademske scene počeo je da gradi atmosferu u kojoj parlament, političke partije i izbori više nisu rešenje, već prepreka. Sve češće slušamo da su stranke „paraziti“, da institucije nemaju smisla i da odluke treba da donosi „narod na plenumu“. Tada nastaju plenumi. Tada počinje instrumentalizacija tragedije za rušenje ustavnog poretka.
Ljotić je smatrao da višepartijski sistem razara nacionalno jedinstvo i da narod mora biti okupljen oko jedne „više istine“. Današnji plenumi su to unapredili i koriste sličnu logiku: postoji jedna moralno čista strana i svi drugi koji smetaju.
Sklanjanje rektora Vladana Đokića pod pritiskom radikalnog krila plenuma ogolilo je celu strukturu. Bio je koristan samo dok je pokretu davao privid institucionalnog legitimiteta. Tom pokretu više nije potreban kompromis. Potreban mu je sukob.
Profesor Jovo Bakić javno govori o „jurnjavi po ulicama“ i „dugim cevima“. To više nije akademska provokacija, već normalizacija političkog nasilja kao legitimnog sredstva promene. To nije akademska hrabrost. To je intelektualna izdaja demokratije.
Jirgen Habermas je još šezdesetih upozoravao na „levičarski fašizam“. Kada pokret koji govori u ime slobode počne da mrzi pluralizam, institucije i samu ideju demokratskog procesa.
Kada je šesnaest ljudi izgubilo život pod ruševinama nadstrešnice u Novom Sadu, nisu zakazali izbori ni parlamentarizam. Zakazala je struka koja je svojim potpisima garantovala bezbednost sistema koji se srušio ljudima na glavu. Umesto suočavanja sa odgovornošću, deo akademske elite danas pokušava da sopstveni moralni bankrot opere kroz aktivizam. Pitanje je da li su plenumi živi štit ili saučesnici?
Pogled na njihove X naloge i Telegram kanale pokazuje kako taj model funkcioniše u praksi. Neistomišljenici se proglašavaju „sendvičarima“ i „kolaboracionistima“, pravi studenti se dele na podobne i nepodobne, a moralna histerija zamenjuje argument.
Građani Srbije van kruga beogradske i novosadske elite sve češće se predstavljaju kao „krezuba“ i „zaostala masa“ koja navodno nema kapacitet da odlučuje o budućnosti zemlje. To je ideologija prezira prema sopstvenom društvu, a propagira je plenumski (pro)glas Dragan Bjelogrlić, poznat po maliganskom kafanskom nasilju.
Iza priče o „horizontalnoj demokratiji“ krije se obična borba za moć. Plenume ne vodi „narod“, već najglasniji aktivisti, administratori naloga i neformalni ideološki arbitri koji određuju šta je dozvoljeno mišljenje, a šta razlog za javni linč. To je uvod u novu vrstu autoritarizma. Vodi narod pred preki sud neformalnih komiteta.
Ova revolucija nije korektiv sistema. Ona sanja vlastitu diktaturu.
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
Tragedija u Novom Sadu: Zašto su pitanja stručne odgovornosti zanemarena?
