Ako ste mislili da su najveće tenzije u gradu rezervisane za derbije sa Crvenom zvezdom ili Partizanom, ili redove ispred pekare u četiri ujutru, očigledno niste skoro prošetali kroz Pančevo. Dok se po Filološkom dele na Lompariste (vođa ima 62 godine) i Đokićevce (vođa ima 63 godine), Pančevo je razvilo sopstvenu političko-studentsku podvrstu.
Živkovićevce.
To je posebna kategorija domaće društvene faune. Ako su Lomparisti čuvari tradicije, a Đokićevci reformski menadžeri humanistike, Živkovićevci su večiti profesionalni studenti tranzicije. Ljudi koji već decenijama uspevaju da budu „omladina“ bez obzira na to što su od studentskog doma danas bliži banjskom lečenju nego menzi.
Njihova prirodna ideološka figura nije ni Crnjanski ni moderni krizni menadžment. Njihov duhovni otac je Rista Podvožnjak (43) iz Top lista nadrealista, profesionalni student koji proteste ne vidi kao fazu života, već kao stalno zaposlenje.
Živkovićevce je lako prepoznati. Uvek govore u ime studenata. Problem je samo što studenata oko njih uglavnom nema ni na horizontu. To je politička verzija mitskog bića. Svi su čuli za njih, ali ih niko nije video u prirodnom okruženju.
Njihova ideologija je fleksibilnija od radnog vremena trafike. Danas su za jednu stvar, sutra protiv iste te stvari, ali uvek sa ozbiljnim izrazom lica i obaveznom konferencijom za medije na kojoj deluje kao da upravo spasavaju demokratiju od sigurnog kraja.
Dok Lomparisti citiraju Crnjanskog uz produženi espreso, a Đokićevci pričaju o reformama i modernizaciji, Živkovićevci savršeno razumeju najvažnije pravilo domaće politike: slikanje za društvene mreže važnije je od programa.
Njih niko zapravo ne razume do kraja. Niko nije siguran ni ko su, ni koliko ih ima, ni šta tačno hoće. Jedino pitanje koje lebdi nad Pančevom jeste: ako jednog dana pobede, da li će svaki građanin dobiti friško odštampanu majicu ili ceger? Jer, dok su bili vlast, a bili su dugo i nezapamćeno, građani ni to od njih nisu dobili.
Kod nas nijedan ozbiljan politički pokret ne može bez promotivnog tekstila. Ideologije propadaju, koalicije pucaju, parole blede, ali majice ostaju večne. To je možda i najstabilniji deo političkog sistema Srbije.
Ako pobede Lomparisti, fakulteti će postati tvrđave duha u kojima će se budućnost braniti kroz prošlost. Ako pobede Đokićevci, dobićemo akademsku verziju Silikonske doline u duginim bojama, sa više fusnota i manje plata. Ako pobede Živkovićevci, Pančevo će verovatno postati grad permanentnih konferencija za medije, protesta sa pet ljudi i beskonačnih saopštenja u kojima se svi pozivaju na „građane i studente“, iako niko više nije siguran gde su jedni, a gde drugi.
A običan čovek?
On samo pokušava da pronađe parking, izbegne politički performans na trgu i shvati da li ova nova epizoda društvenog rijalitija ulazi u redovan program ili ide samo vikendom.
Danas više nije važno ko ima bolje argumente.
Pobeđuje onaj ko uspe da zauzme mikrofon, napravi fotografiju za mreže i podeli dovoljno majica da cela priča makar na trenutak izgleda kao pokret.
A suština priče?
Suština je da se još nisu ni idetifikovali, a već imaju frakcije, tako da je parola „studenti pobeđuju“ na kraju pobedila samu sebe. Od svega toga verovatno će ostati samo naša naslovna fotografija, nekoliko objava na mrežama i još jedna sezona domaćeg političkog sitkoma u kojoj svi glume revoluciju, a niko ne zna gde je publika.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Politički aktivizam u medijima: Naslov važniji od stvarnosti
