Pitanje koje se godinama provlači kroz političke kuloare i javni prostor Srbije glasi: Da li je pad Dragana Đilasa sa vlasti bio tek smena jednog gradonačelnika, ili trenutak u kojem su narod i država izbegli scenario uspostavljanja apsolutne moći jednog čoveka? To pitanje nije samo političko, već govori o modelu vlasti, koji je u tom periodu oblikovao glavni grad.
Dok ga pristalice i prvi saradnici, uglavnom zaposleni u njegovoj privatnoj kompaniji, predstavljaju kao menadžera, kritičari u njegovom stilu vladavine prepoznaju obrise diktature u povoju, obeležene finansijskom moći i kontroverznim projektima.
Simbol Đilasovog Beograda za mnoge ostaje seča platana u Bulevaru kralja Aleksandra. Uprkos protestima građana i struke, stogodišnja stabla su posečena pod izgovorom rekonstrukcije, što je u javnosti interpretirano kao demonstracija sile nad prirodom i voljom stanovnika glavnog grada Srbije.
Njegov autoritarni stil najviše je osetila najranjivija grupa, romska populacija. Raseljavanje nehigijenskih naselja ispod mosta Gazela i u Belvilu, izazvalo je oštre kritike međunarodnih organizacija za ljudska prava, među kojima je bila i organizacija „Amnesty“. Gradske vlasti su spornu odluku obrazlagale potrebom za komunalnim redom. Da li je iko pitao žrtve šta o tome misle?
Paralelno sa infrastrukturnim projektima, rasla je i poslovna imperija tadašnjeg lidera gradske vlasti. Najveći spomenik njegove vlasti, most na Adi, javno je kritikovan kao netransparentan. Iako impozantan, projekat je pratio ogroman rast troškova u odnosu na početne procene, koje su predstavljene glasačima pre gradnje.
Optužbe o ličnom bogaćenju putem reklamnog prostora i medijskog uticaja, dok je bio na funkciji direktora Narodne kancelarije, ministra i gradonačelnika, ostaju ključna tačka sporenja. Činjenica da su njegove firme ostvarivale milionske prihode, baš u periodu njegovog političkog uspona, za mnoge je dokaz da je politika bila tek alat za akumulaciju kapitala. Činjenica je i da su njegove firme na rijalitiju „Veliki brat“ zaradile milione.
Emotion je 2007. godine emitovao dva serijala „Velikog brata“ i samo te godine imao dobit od 373.8 miliona dinara ili više od četiri miliona evra. Đilasova Multikom grupa imala je 49 odsto vlasništva Emotiona, a kasnije je prodala udeo Goranu Stamenkoviću i njegovoj firmi IMGS. Pitanje koje su njegovi politički protivnici često postavljali glasi: Da li je Đilas, tada direktor Narodne kancelarije predsednika Srbije Borisa Tadića, uz podršku moćne Demokratske stranke, uspeo da izgura taj unosni posao?
Njegova ambicija nije poznavala granice. Zauzimao je ključne pozicije čak i u sportu, kao predsednik Košarkaškog saveza Srbije, što je kritičarima poslužilo kao dokaz njegove želje da kontroliše svaki segment društva.
Posebno je interesantan njegov odnos sa dr Zoranom Đinđićem. Iako se kasnije pozivao na demokratske vrednosti, pojedini bivši saradnici pokojnog premijera tvrde da Đilas nije uvek bio na liniji Đinđićeve reformatorske i vizionarske politike. Tvrde da je Đinđić težio sistemskim promenama, a da je Đilasov pristup često bio surov i okrenut moći, što je sušta suprotnost demokratskom idealu, za koji se pokojni Zoran zalagao. Činjenica je da se Đilas učlanio u Demokratsku stranku tek 2004. godine i da se aktivirao tek posle ubistva premijera. Njihove zajedničke fotografije ne postoje javno, ako uopšte i postoje.
Analizirajući navedeno, teško je oteti se utisku da je Srbija u njemu imala figuru, koja je lične finansije spojila sa političkom funkcijom, model koji u političkoj teoriji često vodi ka koncentraciji prevelike moći. Ožiljci na Bulevaru, dugovi mosta na Adi, finansije i gradnja „Velikog brata“, ostaju kao trajni podsetnik na specifičan stil vladavine, koji je narod Srbije, glasovima, na vreme isekao.
Aleksandar Čupić, glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Opozicija zaglavljena u paradoksu: Narod im odavno oduzeo legitimitet
