Postoji jedna istorijska ironija koju danas gotovo niko u Srbiji ne želi otvoreno da izgovori.
Nekada je zvanični Beograd, braneći suverenitet i ustavni poredak Savezne Republike Jugoslavije, pred Okružnim sudom u Nišu sudio Aljbinu Kurtiju za ugrožavanje teritorijalne celovitosti države i terorizam. Posle skoro tri decenije, političke i policijske strukture pod kontrolom Aljbina Kurtija upravljaju sistemom koji preostalim Srbima na Kosovu i Metohiji sudi za terorizam i rušenje ustavnog poretka samoproglašenog Kosova.
Upravo na toj tački počinje ključno pitanje moderne srpske politike: ko je, kako i kroz koje procese stvorio realnost u kojoj Srbija više nema efektivnu kontrolu nad prostorom koji formalno i ustavno smatra svojim?
Ne postoji jedna odluka, jedan sporazum niti jedna vlast koja je sama proizvela ovakav ishod. Zato je pogrešno svoditi čitavu priču na pitanje „ko je pustio Kurtija iz zatvora”. Kurti nije pušten odlukom republičkih organa. On je 2001. godine oslobođen aktom o pomilovanju predsednika SRJ, pod jakim međunarodnim pritiskom.
Koren današnje realnosti nije zasađen tada. Zasađen je 1999. godine, nakon NATO agresije i Kumanovskog sporazuma, kada se srpski bezbednosni aparat povukao, a čitav prostor stavljen pod međunarodni vojni i politički protektorat.
Nakon političkih promena 2000. godine, nova politička elita nije imala jasnu strategiju niti jedinstven odgovor na kosovski čvor. Jedini političar koji je rano i javno postavio pitanje šta Srbija realno može da uradi na terenu bio je Zoran Đinđić. Posle njegove smrti Srbija nije uspela da izgradi dugoročnu državotvornu politiku prema Kosovu i Metohiji.
Srbija potom ulazi u fazu upravljanja krizama i politike popuštanja. Vojislav Koštunica verovao je u snagu Rezolucije 1244. Boris Tadić je 2010. izmestio kosovsko pitanje iz UN pod okrilje Brisela. Ivica Dačić i SPS prolaze kroz potpuni politički preokret i postaju ključni partneri briselskog procesa.
Kada je SNS došao na vlast, kosovsko pitanje više nije bilo pitanje kako zaustaviti secesiju, već kako upravljati posledicama već uspostavljenog poretka. Beograd je, u ime stabilnosti, pristao na sistemsku demontažu sopstvenih institucija na Severu, verujući da će zauzvrat dobiti Zajednicu srpskih opština.
Obećanje nikada nije ispunjeno. U tom vakuumu pogaženih garancija dogodila se Banjska.
Banjska nije bila uzrok krize. Bila je posledica dugogodišnjeg rasta tenzija, pritisaka i osećaja bezizlaznosti među Srbima na Severu. Pokazala je da je politika balansiranja i oslanjanja na međunarodne garancije stigla do svojih granica.
Kurti nije stvorio ovu realnost svojom harizmom. On je samo politički proizvod procesa koji je razvijan decenijama uz podršku zapadnih vojnih i političkih struktura.
Nekada je pravni sistem SRJ sudio Kurtiju u ime državnog suvereniteta. Danas sistem izgrađen pod međunarodnim protektoratom sudi Srbima na njihovom kućnom pragu.
Četvrt veka nakon NATO agresije, svet više nije onaj iz 1999. ni iz 2008. godine. Nova geopolitička realnost, obeležena slabljenjem zapadne dominacije i jačanjem multipolarnog sveta, otvara Srbiji prostor kakav decenijama nije imala.
Srbija se i dalje bori, ali je jasno da više ne može da računa na stare iluzije.
Vreme je za drugačiji pristup.
Aleksandar Čupić
Pročitajte još:
„Crni labud“ i političke potrage za krivcem: Ko profitira od emocionalnog haosa
Pobednici kroje novu geopolitiku: Briselski san o sili ostaće nedosanjan
Posle Šmita Donald: „Bonska ovlašćenja” ne mogu da pobede istorijske procese
