Kada postoje određeni problemi u društvu, a odgovorne osobe koje bi trebale da čuvaju to isto društvo počnu optužujući da upiru prstom u sve druge, dok sebe predstavljaju kao „zlatne“, onda je veoma lako zaključiti gde je tačno srž problema. Tako je i sa odlazećim penzionerima u Južnobanatskom okrugu.
Svi drugi su krivi. I oni ispod njih i oni iznad njih i oni pored njih…svi im se „mešaju u posao“, pa oni „ne mogu po savesti da rade“ ono za šta ih društvo ozbiljno plaća.
Iako posredno, upravo na taj način, dokazuju da nisu i ne rade svoj posao dovoljno kvalitetno. A, kada im pomenete penziju, to shvataju lično i ni po koju cenu neće da napuste svoja radna mesta. Iako će im iznos penzije biti isti kao i plata.
Pokazivanje prstom na druge, dok se isti problemi ponavljaju godinama, neće ih spasiti penzije. Otići će. A onda ćemo saznati zašto tako grčevito, po svaku cenu, žele da zadrže posao, koji „ne mogu da rade“, umesto da uživaju u mirovini.
Onda će društvo saznati ko je i kako radio svoj posao i ko je zaista odgovoran za određene probleme, koji se godinama provlače, dok odgovorni okreću glavu na drugu stranu. Sve je jednostavno i lako rešivo. Samo svako treba da radi svoj posao, a ne da, kao tužibaba, upire prstom i optužujući druge pokušava sebe da pravda.
