Najglasniji zagovornici tolerancije nikada nisu bili manje spremni da je primene. Dokaz je tiši, ali dublji lom od političkih sukoba koji svakodnevno dominiraju javnim prostorom. Ideja nastala kao borba bezimenih za slobodu i jednakost u savremenom radikalizovanom izrazu sve češće proizvodi zatvorenost i netrpeljivost.
Nasleđe hipi pokreta počivalo je na dijalogu i odbacivanju konflikta. Njegova savremena verzija, vidljiva u delovima savremenog levičarskog aktivizma, rezultate sve češće traži kroz produbljivanje podela i moralnu presudu, naročito u digitalnom prostoru.
Psiholozi poput Džonatana Hejta ukazuju da moralna uverenja, kada postanu deo identiteta, prestaju da budu otvorena za preispitivanje. Argument ustupa mesto pripadnosti, a neslaganje se doživljava kao pretnja koju treba neutralisati.
Sličan obrazac opisuje Džordan Piterson, upozoravajući na rizik kolektivnog identiteta zasnovanog na osećaju moralne nadmoći. Uverenje da se deluje u ime višeg dobra briše granice samokontrole i pretvara netoleranciju u opravdano sredstvo.
Ipak, problem ne pripada jednoj ideološkoj liniji. Istraživanja polarizacije pokazuju da se isti mehanizmi zatvaranja i dehumanizacije javljaju širom spektra kada identitet preuzme primat nad argumentom. U savremenom progresivnom diskursu taj proces se često odvija pod jezikom inkluzije, što ga čini teže prepoznatljivim.
Digitalni ambijent ovu dinamiku ne stvara, ali je ubrzava i pojačava. Algoritmi nagrađuju konflikt i jasno profilisane stavove, dok nijansa ostaje nevidljiva. Radikalnost postaje valuta pažnje, a umerenost signal slabosti, što ne bi trebalo da bude karakteristika akademske zajednice.
U praksi, ovaj obrazac je najvidljiviji na društvenim mrežama. Dovoljno je da korisnik iznese nijansiran stav o osetljivoj temi, podrži jednakost, ali dovede u pitanje konkretan metod. Ubrzo će se naći pod talasom javne osude. Rasprava se tada ne vodi o argumentu, već o moralnom kredibilitetu onoga ko ga iznosi. Slede etiketiranje, društvena izolacija i digitalno brisanje. Paradoks je stvoren. Inkluzija se brani isključivanjem.
Psihijatrijska zapažanja ukazuju da kontinuirana izloženost takvoj komunikaciji pojačava anksioznost i potrebu za grupnom sigurnošću. Cena te sigurnosti je smanjena tolerancija na neizvesnost, gubitak sposobnosti za kompleksno mišljenje i sve brže posezanje za moralnim presudama.
Rezultat je generacija koja veruje da štiti slobodu, dok istovremeno sužava prostor u kome ona može da postoji. Inkluzija postaje selektivna, tolerancija uslovna, a granice prihvatljivog određuje kolektivni pritisak, ne princip.
Društvo koje ne može da podnese neslaganje ne ulazi u višu fazu razvoja. Ono sofisticira sopstvenu netrpeljivost i naziva je napretkom.
Poraz nije u postojanju snažnih ideja. Poraz počinje onog trenutka kada provera postane neprihvatljiva.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
„Studentski“ štit za parlamentarne plate: Narod bira — politika ili improvizacija?
Paradoks moderne tolerancije: Čuvari moralne čistote zadojeni mržnjom
