Jedina razlika između čuvenog Žarka Lauševića i čuvenog Gorana Markovića je to što je Laušević potegao oružje i pucao u čoveka, a Marković, spinujući, priziva prolivanje krvi čoveka koji je Srbiju podigao iz „žutog“ pepela.
I Lauševića su branile kolege, kao danas Markovića, uporno pričajući o zaslugama stečenim kroz kultne filmove. Kroz filmove koje je debelo platio narod Srbije, narod čijem se legalno izabranom Predsedniku i njegovoj porodici svakodnevno upućuju jezive pretnje.
Reč je nekada smrtonosnija od metka. Laušević je „muški“ odležao svoju kaznu. Markovića niko ne tera u zatvor, ali mora da odgovara za javne pretnje. Da je čovek kakav oni tvrde da jeste, sam bi istupio i povukao svoje reči.
Jer, ako Marković i njegove kolege negiraju gebelsovsku težinu reči koje je izgovorio, onda se isključivo može govoriti o lažnom moralu. Dokaz je vredna bunda Svetlane Bojković, u sceni u kojoj recituje o „očuvanju životne sredine“.
Čovek je misleno biće. Svako ima pravo na mišljenje i može da kaže šta hoće. Isto tako i javnost ima pravo da debatuje o nečijem izrečenom mišljenju. Ali, jeftino je braniti se sa „izvučeno iz konteksta“, jer ovde nije reč o loše protumačenom kontekstu, nego o nemoralno smišljenoj analogiji.
Marković poziva da se svi prisetimo kako je skončao diktator Čaušesku. Ujedno tvrdi da je Vučić diktator. U gubitničkim glavama osmišljeno: Ako nekoga kontantno nazivaju diktatorom, narod će lakše progutati pretnju da ga treba streljati, jer ga drugačije pobediti ne mogu. Zato Vučiću i daju takve nadimke, da mu oduzmu ljudskost, da lakše pozivaju na linč, nasilje i krv.
Na njihovu žalost, teza – nije problem ubiti nekog za koga „elita“ kaže da je „negativno rođen“ – kod naroda ne prolazi. Ovako jeftina analogija ne priliči tvorcu kultnih filmova. Predlažem Markoviću da menja režisera, jer mu ovaj, očigledno, piše uloge za teški „trash“.
Autor: Aleksandar Čupić
Foto: wordart.com
