Lažna medijska scena, kojoj je platforma opoziciona politika, okupljena je oko figure sa jasnim javnim konfliktima, što nikom u Pančevu nije strano. Kao „drug Stari“ komanduje bombašima.
Pola njih ostade bez ruku, sopstvenom krivicom, pa redovno kukaju za donacijama. Ta ideologija im se osladila, te su napravili i svoje megafon-medije za skupljanje para. Projektno-inostranih. I reketaških, da se megafon-mediji ugase i okrenu udar tastature na drugu stranu.
U suštini, poput terorističke organizacije Antifa u koju se kunu, to je jedan labavi, šarenoliki i decentralizovani pokret radikalnih anarho-levičara. Normalni ljudi kada su u nešto sigurni, kažu GARANT, a oni GRANT. Po tome ćete ih prepoznati.
Kao pravi „lažni revolucionari“, svi su oni i osuđivani. Sudski je presuđeno da su pronosili laži, što se u tom njihovom anarho – komunizmu predstavlja kao herojsko delo. „Osudili su me da sam lažov ali ja sam heroj!“ – što se nas tiče svako neka živi u okvirima svoje bolesti. I u svoja četiri zida.
Sada su im meta javna preduzeća, pa da im objasnimo kako funkcioniše liberalni kapitalizam, za koji su se i sami borili, dok su radili u ministarstvima, nacionalnim savetima i dok su im odobravani projekti za nevladine organizacije koje je sada sve teže nahraniti, jer su se nakotile. Mala bara puno krokodila. Bara presušila, pa bi da pecaju tamo gde su kanalizaciju ispuštali.
U liberalnom kapitalizmu, brendovi, pa i javna preduzeća, beže od megafon-medija koji se služe senzacionalizmom, visoko personalizovanim konfliktima i netačnim informacijama. Ozbiljna preduzeća ne žele da se njihov logo nađe pored naslova koji širi paniku ili lažne vesti. Neko ko „bukački“ iznosi neistine gubi kredibilitet, a javno preduzeće koje bi ga plaćalo rizikuje da taj gubitak kredibiliteta pređe i na samo preduzeće. Plaćanje takvom mediju bi značilo da JP svesno daje resurse za sopstvenu destabilizaciju, što je suprotno svakom planu i programu rada preduzeća.
Javni novac ne sme biti ni nagrada ni kazna, ali preduzeće ne sme biti primorano da finansira platforme koje mu nanose direktnu poslovnu štetu ili nemaju ekonomsku opravdanost za saradnju.
U teoriji korporativnog upravljanja, direktor ima fiducijarnu dužnost, obavezu da deluje isključivo u najboljem interesu preduzeća, a to uključuje i zaštitu njegovog ugleda. Narušen ugled javnog preduzeća može smanjiti poverenje korisnika ili otežati naplatu potraživanja.
Plaćanje reklame mediju koji „bukački“ pronosi neistine, bilo bi direktno finansiranje sopstvene štete, što bi bila loša poslovna odluka. Novac koji je namenjen za promociju usluga ne sme se trošiti tamo gde će biti okružen tekstovima koji te iste usluge degradiraju. To bi se moglo smatrati nenamenskim trošenjem sredstava, jer se marketing budžet koristi na način koji ne postiže svoj osnovni cilj.
Kada javno preduzeće sklapa ugovor sa medijem, ono zapravo traži platformu koja deli ili bar poštuje njegove vrednosti. Saradnja podrazumeva dogovor o tome kako će se brend predstaviti, u koje vreme i u kakvom kontekstu. Nemoguće je graditi strateški plan sa nekim ko istovremeno sprovodi neosnovanu kampanju protiv vas ili drugih javnim preduzeća. To nije samo pitanje „sujete“ direktora, već elementarne logike komunikacije – ne možete graditi imidž na temelju koji neko drugi aktivno minira netačnim argumentima.
Da skratimo – ako medij ne proverava informacije i napada ljude na funkcijama bez dokaza, on se sam diskvalifikuje sa tržišta ozbiljnih oglasnih ugovora.
U liberalnom kapitalizmu, javno preduzeće se posmatra kao ekonomski akter koji mora imati ista prava kao i privatna firma. Ako se javna preduzeća takmiče na otvorenom tržištu, uskraćivanje prava na oglašavanje u privatnim medijima značilo bi njihovo namerno slabljenje u korist privatne konkurencije.
Oglašavanje pomaže javnom preduzeću da stvori imidž modernog i efikasnog sistema, što direktno utiče na poverenje građana i njihovu spremnost da uredno plaćaju račune ili poštuju pravila preduzeća.
Iz ugla menadžmenta, procedure javnih nabavki su često spore, birokratske i skupe. Mala nabavka omogućava javnom preduzeću da brzo zakupi prostor za kampanju koja ima kratak rok. Nekada je administrativni trošak sprovođenja velikog tendera veći od same vrednosti oglasa. Zato se pragovi malih nabavki vide kao alat za povećanje operativne efikasnosti.
Privatni mediji često prenose servisne informacije koje su od vitalnog značaja za građane. Plaćanje oglasa je način da se taj kanal komunikacije održi otvorenim i pouzdanim. Studije pokazuju da oglašavanje na proverenim medijskim platformama donosi veći povraćaj poverenja. Javna preduzeća odabirom etabliranih medija osiguravaju da njihova poruka stigne do publike u kontekstu kojem građani veruju.
Takođe, javno preduzeće se ne bori samo za korisnike, već i za kvalitetan kadar. Zato često koriste privatne medije i društvene mreže da bi se pozicionirale kao poželjan poslodavac. Bez vidljivosti na mestima gde borave mladi profesionalci koji ne prate nužno službene kanale, javni sektor bi ostao bez stručnjaka u korist privatnog sektora.
Iz perspektive marketinga, javna preduzeća imaju opravdane razloge da plaćaju oglasni prostor i u cilju edukacije.
Javna preduzeća često sprovode i kampanje koje privatni sektor nema interes da finansira. Teme poput zaštite životne sredine, pravilnog odlaganja otpada ili racionalne potrošnje energije su neprofitne. Javno preduzeće koristi marketinški budžet da bi „kupilo“ prostor u medijima za poruke koje podižu opštu svest društva, što se smatra legitimnim korišćenjem javnih resursa.
Ovakvo oglašavanje se smatra „investicijom koja donosi korist i državi i građanima“. Bitno je i kriznu komunikaciju. Brzo širenje važnih bezbednosnih informacija zahteva korišćenje najposećenijih privatnih medija kako bi poruka stigla do svih.
To je legitimna marketinška razmena. Argument da javna preduzeća imaju svoje sajtove i da mu drugi mediji ne trebaju često pada u vodu pred logikom dometa. Prosečan građanin retko posećuje sajt lokalnog vodovoda ili toplane.
Da bi informacija o prekidu vodosnabdevanja ili radovima na putu stigla do desetina hiljada ljudi u sat vremena, javno preduzeće mora da zakupi prostor tamo gde je pažnja već koncentrisana – u najposećenijim privatnim medijima. Iako reklama košta, ona može biti jeftinija od sanacije štete koja nastaje ako građani nisu na vreme obavešteni o nekom kvaru ili promeni sistema.
Zagovornici modernog menadžmenta tvrde da javni sektor mora usvojiti alate profitnog sektora da bi bio efikasan. Umesto da se oslanjaju samo na autoritet države, javna preduzeća kroz marketing pokušavaju da objasne građanima kakvu vrednost dobijaju za svoj novac, čime se jača demokratski odnos između institucija i naroda.
U liberalnom kapitalizmu, čak i javno preduzeće ima obavezu da štiti svoj brend.
Oglašavanje u mediju koji u istom broju ili na istom portalu objavljuje neproverene i nedokazane tekstove o korupciji u tom preduzeću direktno poništava efekat reklame. Sa marketinške strane, plasiranje oglasa u takvom okruženju je bacanje novca, jer publika dobija kontradiktorne poruke koje zbunjuju i odbijaju korisnike.
Ako medij kontinuirano iznosi neproverene sumnje, preduzeće ima etički i ekonomski argument da sa takvim partnerom ne sarađuje kako ne bi indirektno finansiralo kampanju protiv sebe ili drugih javnih preduzeća i javnih funkcionera.
Realno, postoji opasnost da očekivanje „obaveznog“ oglašavanja postane alat za pritisak medija na javni sektor. Ako bi preduzeće po automatizmu moralo da plaća svakom mediju koji ga napada, to bi stvorilo podsticaj za medije da pojačaju napade kako bi „iznudili“ ugovore o oglašavanju pod maskom kupovine mira ili dokazivanja pluralizma. Direktori moraju zadržati pravo da biraju kanale komunikacije koji su profesionalni i koji obezbeđuju neutralno okruženje za njihove servisne informacije.
