Ove godine navršava se 27 godina od akcije hrvatske vojske “Oluja” u kojoj je proterano više od 250 hiljada Srba iz Republike Srpske Krajine, ubijeno više od 2.300 ljudi, među kojima i 12-oro dece.
Hrvatska akcija “Oluja” počela je 4. avgusta 1995. godine u ranim jutarnjim satima, sa ciljem da se zauzme najveći deo Republike Srpske Krajine i protera stanovništo koje je tamo živelo vekovima.
Za vreme “Oluje“, Mišo Marković, danas Pančevac, bio je pripadnik Vojske Republike Srpske Krajine i prema njegovim rečima, povlačenje njegovog bataljona, zajedno sa više od 20 hiljada civila, počelo je tek 9. avgusta. Kako kaže, na putu su ih gađali kamenjem, a nije bilo ni vode ni hrane, nestajalo je gorivo…
„Zamislite novorođenčad od dva tri meseca bez mleka. Najtužnije je bilo kad idemo, a ne možemo da pomognemo toj deci. Imali smo slučaj da vidimo bebu od jedva tri meseca kako plače, majka nema mleka, ne može da ga nahrani. Avgust mesec, plus 40, nema vode. Na putu kroz Banijska sela, dok nismo izbili na autoput bilo je prevrtanja traktora i prikolica, ljudi su prelazili u autobuse ili druge prikolice koje su nailazile, samo da se izvuku. Jako teško je bilo. Naša sreća je bila što smo došli u našu maticu, u Srbiju, gde nas je narod prihvatio“, priseća se Mišo Marković.
Kako naš sagovornik ističe, bila je to tragedija epskih razmera. U samo nekoliko dana sa demografske karte nestale su čitave regije, gradovi, sela…
„Bio je to najveći egzodus jednog naroda posle Drugog svetskog rata. Čitav jedan narod izmestio se u kamione, autobuse, automobile, traktorske prikolice. Svi su krenuli nekim putem, a da nisu znali kuda će, sem da spasu glavu na ramenima. Iza su ostale kuće, imanja, crkve, groblja i starija lica kojima se više nije bežalo od “oluja”, previše su ih za života doživeli. Mnogo godina kasnije, u Holandiji, u Haškom tribunalu upravo zbog tih starih duša sudilo se trojici hrvatskih generala – junacima “domovinskog rata”. Sud je ustanovio da ta starija lica neko svirepo ubio, ali da to nisu bili ovi generali i njihovi bojovnici. Ni danas, 27 godina od zločinačke akcije “Oluja”, ne zna se ko je pobio više hiljada ljudi koji su tog 4. avgusta 1995. godine poverovali radio-poruci Franje Tuđmana: “Pozivam hrvatske građane srpske nacionalnosti koji nisu aktivno sudelovali u pobuni, da ostanu kod svojih kuća i bez bojazni za svoj život i svoju imovinu dočekaju hrvatsku vlast uz jamstvo da će im se dati sva građanska prava i omogućiti izbori za lokalnu samoupravu prema hrvatskom Ustavu i ustavnom zakonu uz prisutnost međunarodnih posmatrača”, kaže Mišo Marković.
Kako Marković svedoči, od oko 3.200 starih i nemoćnih koji su ostali u svojim domovima, oko 1.877 je poginulih i nestalih.
„Od ovog broja 65 odsto su bili civili, a tri četvrtine stariji od 60 godina. Među žrtvama koje su mahom ubijane u svojim kućama gotovo su trećina žena, njih 553 i to starije od 60 godina. Upravo po ovoj činjenici “Oluja” drži neslavan crni rekord u odnosu na sve građanske ratove na prostoru bivše Jugoslavije. Drugi neslavni rekord “Oluje” je da su se na svoja ognjišta uglavnom vraćali starci, ali ne da bi živeli, već da bi skončali na svojim ognjištima. U kilometarskim kolonama najstravičnije su bile slike mališana: od beba u naručju izbezumljenih majki, preplašene dece oko skuta majki i baka, do dečaka koji voze traktore i automobile“, svedoči za naš portal Mišo Marković.
Deca “Oluje” rasuta su po svetu
Ne postoje tačni podaci koliko dece je u “Oluji” izbeglo, a reč je o dve kategorije: dece do 14 godina i starijih maloletnika do 18 godina.
„Procena je da najmanje trećina ljudi u koloni nije bila punoletna. Uostalom, većina muškaraca je, kada je počela hrvatska zločinačka akcija, bilo na položajima. Njihove žene i roditelji su krenuli u zbegove da bi spasili upravo tu svoju decu. Deca “Oluje” danas su odrasli ljudi od kojih veći deo njih ima svoju decu, a rasuti su po celom svetu od Kanade do Australije. Ti krajiški mališani koji su danas uspešni, svako u svom poslu, ta deca danas su naučnici, profesori, lekari, istoričari, glumci… Ta deca su “proizvod” borbe za život njihovih roditelja koju su i oni, hteli-ne hteli, takođe delili. Kada čovek, ne svojom voljom, dođe u novu sredinu, kad kreće od nule, on mora da bude promoćurniji, radišniji i racionalniji kako bi opstao u toj neimaštini i ko zna po koji put se kućili“, kaže Mišo Marković.
Posledice operacije „Oluja“
Nakon operacije „Oluja“ Republika Srpska Krajina više ne postoji. Većina Srba, više od 250.000, bila je proterana.
U operaciji Oluja učestvovalo je 138.500 pripadnika Hrvatske vojske, MUP, Hrvatskog vijeća odbrane i 5. korpusa Armije BiH. Tim snagama su se suprotstavili pripadnici SV Krajine i MUP Krajine sa oko 31.000 boraca.
Područje zahvaćeno hrvatskom ofanzivom napustilo je gotovo celokupno srpsko stanovništvo.
„Kolone izbelica autobusima, kamionima, automobilima, traktorima i drugim poljoprivrednim vozilima krenuli su preko Republike Srpske ka Srbiji, izložene čestim napadima hrvatskih snaga. A veći deo izbeglica sa Korduna je ostao okružen u Topuskom i Glini, posle pregovora nepregledna kolona kordunaša je krenula autoputem za Srbiju i bili izloženi napadima od strane vojske i civila duž celog puta. Tada je u Hrvatskoj otpočelo sa temeljnim miniranjem i rušenjem praznih srpskih kuća. Posle završetka akcije vršeni su zločini nad preostalim srpskim stanovništvom. Spaljeno je više od 20.000 srpskih kuća, dok su ostale opljačkane i razorene. Čak su rušili crkve i groblja“, kaže Mišo Marković.
Dokumentaciono-informativni centar „Veritas” u svojoj evidenciji ima imena 2.313 poginulih i nestalih Srba. Od toga 1.205 civila, a među njima 522 žene i 12 dece.
„Prema procenama od 4. do 8. avgusta iz Republike Srpske Krajine proterano je više od 250 hiljada ljudi. Kuće Srba koji su otišli su spaljene i uništene, tako da se procenjuje da je uništena imovina vredna više od 30 milijardi evra“, zaključio je Mišo Marković.
