Večernjom službom i litijom centralnim ulicama u Svetouspenskom hramu u Pančevu proslavljena je Lazareva subota, u narodu poznatija kao Vrbica.
Porodice sa malom decom su bile najbrojnije u porti hrama i u litiji.
Lazareva subota ili Vrbica, je jedan od najveselijih hrišćanskih praznika. Mališani se svečano obuku i sa zvončićima oko vrata i grančicama vrbe u rukama, idu okolo crkve zajedno sa sveštenicima.
Nekada se na Lazarevu subotu odlazilo po vrbove grančice, koje su već ranije stariji nasekli, onda su se vraćali u crkvu gde se vršilo osvećenje Vrbice. Ona je deljena deci, a ona su njom kitila kuće.
Do Drugog svetskog rata, Lazareva subota proslavljala se i kao školska svečanost. Deca su se, lepo obučena, ukrašena zvončićima, kretala u povorkama i provodila vreme u igri oko kakvog izvora.
Neko na ovaj dan odlazi na reku da se umije, onda je stavlja kamičak na nogu i baca što dalje govoreći: “Koliko sam ovaj kamen bacio, toliko zmija daleko od mene bila.”
Neko nabere sveže cveće koje stavi u vodu da prenoći, a sutradan, na Cveti, ukućani se umivaju tom vodom da bi bili zdravi.
U nekim mestima u Srbiji, postoji i običaj po imenu Lazarice, kada devojke okićene vrbovim granama, idu od kuće do kuće i pevaju pesme koje prizivaju zdravlje.
“Igraj, igraj, Lazarke,
gola, bosa, Ciganke,
ova kuća bogata,
ima dosta dukata,
i u toru ovčice,
a u kući dečice…”
Ovu pesmu često pevaju i dodolke. Uz devojke idu dva do tri muškarca sa štapovima da “brane” devojke od nasrtljivaca i da nose skupljene darove. Nekad se jedna od devojaka obuče u muško i predstavlja Lazara.
Vrbica je za pravoslavne hrišćane praznik dečje radosti, jer je Hristos polazeći u Jerusalim rekao: “Pustite decu k meni, jer takvih je Carstvo nebesko”.
