Politički govor u Srbiji prestaje da bude pitanje šta se nudi i svodi se na to protiv koga se deluje. Energija raste, poruke su sve jednostavnije, ali sadržaj izostaje. To nije promena tona, već logike koja ima posledice po same aktere. Prosečan glasač se pita: “Oni odu, ali ko dolazi i šta tačno radi u ponedeljak?”.
Odgovor na to pitanje izostaje, jer se u trenutnom političkom okviru legitimitet ne gradi kroz ideje nego kroz sukob. Ne traži se poverenje, već mobilizacija. Bes je pokretač, a protivnik centralna figura političke scene. Na kratke staze to daje rezultat. Okupljanje je lakše, poruke se brže šire. Problem nastaje kada takav pristup postane jedini način delovanja. Svaka naredna poruka mora biti glasnija i oštrija. Umerenost se tumači kao slabost, a prostor za razumnu raspravu postaje sve uži.
Psihologija taj obrazac dobro poznaje. Kada je čovek izložen stalnim, suprotstavljenim i emocionalno nabijenim porukama, mozak traži najjednostavniji izlaz. Ne bira ono što je najtačnije, već ono što je najlakše razumeti. U takvom stanju složena politika gubi prednost, a jednostavna podela na “nas” i “njih” postaje privlačnija od bilo kog programa. Previd onih koji koriste tu taktiku jeste u pretpostavci da su glasači algoritmi bez emocija.
U tom kontekstu treba posmatrati i “studentsku listu”. Nije sporno što postoji, već što ne nudi jasno definisan sadržaj. Bez programa, bez prepoznatljivih ljudi i bez konkretnih politika, ona funkcioniše pre svega kao simbol. Može da pokrene, ali ne može da vodi.
Na nedavno održanim lokalnim izborima u deset jedinica lokalne samouprave taj paradoks je dobio i konkretnu potvrdu. Od 337 kandidata za odbornike na “studentskim listama”, svega 38 bili su studenti, oko 11 odsto. Na pojedinim listama nije bilo nijednog. Istovremeno, ostalo je i nepopunjenih mesta, što dodatno otvara pitanje izbora takvog sastava. Na kraju, među izabranima našlo se samo 18 studenata. Teško je govoriti o autentičnosti kada naziv liste ne odgovara njenom sastavu.
Problem nije u pokušaju modernizacije, već u prepisivanju formi bez razumevanja lokalnog političkog mehanizma koji ih čini funkcionalnim.
Za deo birača takva lista postaje projekcija sopstvenih očekivanja. Za druge stvara neizvesnost. Kako bi to u praksi izgledalo ostaje nejasno. Tu se otkriva paradoks. Ono što na početku deluje kao snaga, kroz energiju i vidljivost, vremenom postaje slabost. Očekivanja bez oslonca ne mogu biti ispunjena, a razočaranje nadmašuje početni entuzijazam.
Takav obrazac nije specifičan za jednu političku scenu. Početkom prethodne decenije politički uspeh češće se gradio na obećanju konkretnih rezultata, dok se danas veći deo političke energije usmerava na mobilizaciju kroz konflikt. Strategija koja mobilizuje najtvrđe pristalice često istovremeno odbija one koji odlučuju izbore i sužava prostor za širenje podrške. Građanin koji ne želi svakodnevni sukob ostaje po strani. Politika prestaje da bude prostor izbora i postaje prostor pritiska.
Sazrevanje političkog prostora ne znači odsustvo sukoba, već povratak sadržaja. Šta se predlaže, ko to predlaže i kako će se to sprovesti.
Politika koja ne zna šta radi u ponedeljak ne može dugo da traje, bez obzira koliko glasno govori danas.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala ePančevo
Pročitajte još:
Paradoks moderne tolerancije: Čuvari moralne čistote zadojeni mržnjom
Opozicija u nestajanju: Njen glas preuzimaju krugovi oko Gruhonjića
